Izvor: Večernje novosti, 20.Apr.2014, 23:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Markes: Pakt sa samoćom

Poručio bih mojim ispisnicima da smrt ne dolazi sa starošću nego sa zaboravom. Ovu dijagnozu postavio je sebi slavni kolumbijski nobelovac Gabrijel Garsija Markes onda dok se još mogao prisetiti da bi i njega mogli da okuju lanci staračke demencije."Ne piše. Ne pojavljuje se. Gabo se gasi..."Ovim oporim rečima opisao je pre nekoliko godina stanje zdravlja Garsije Markesa njegov stari prijatelj Plinio Mendosa. "Kad smo se poslednji put sreli, tri puta me je pitao kada sam stigao, gde sam odseo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << a posle smo za ručkom, sasvim normalno pretresali zajedničke doživljaje od pre 30 i 40 godina. Jedino me nije pitao kako se zovem..."Da se nešto dešava sa zdravljem autora "Sto godina samoće", moglo se videti i na onoj "fijesti", koja je pretprošle godine održana u meksičkoj Gvadalahari gde je predstavljena knjiga "Gabo novinar", svojevrsna antologija novinarskih radova Markesa.Grupa istaknutih novinara iz Latinske Amerike, a i van nje, u organizaciji Gabove "Fondacije novog hispanoameričkog novinarstva", sa sedištem u kolumbijskoj Kartaheni, i meksičkog Instituta kulture, sabrala je u knjigu od 512 stranica, značajan deo njegove novinarske produkcije. Cilj tog poduhvata nije samo da se velikom piscu, koji je prošlog marta napunio 87 godina, oda počast, nego da se mladim generacijama novinara i pisaca ukaže na onu postojanu, finu stvaralačku liniju koja povezuje novinarstvo i literaturu. Preko te linije u sam vrhe svetske literature popeli su se Markes i Hemingvej. I ne samo oni.Taj poduhvat sa knjigom "Gabo novinar", zapravo je i neka vrsta zasluženog spomenika čoveku koji je postao velikan u literaturi, ali koji nikad nije prestao da tvrdi da je prvenstveno novinar, da je novinarstvo, ta "na svetu najlepša profesija", njegova sudbina i njegova životna vokacija.No, Gabo se nije pojavio na toj "fijesti" u Gvadalahari. On od pre tri decenije živi u Meksiku, ali je izgleda Gvadalahara za njega tih dana bila predaleko. Nije mogao da dođe. "On ne voli počasti, drži se daleko od reflektora i svake pompe", rekao je predstavnik Gabove fondacije iz Kartahene Hajme Abeljo i svi su shvatili da se iza tih diplomatskih reči krije opora istina, da se veliki pisac polako gasi.Od pre nekoliko godina to je bila javna tajna. Bilo je čak vesti da je na samrti, da ne može da govori, da ga je zahvatila staračka demencija, da je možda i mrtav.Na te glasine je odgovorio njegov mlađi brat Hajme Garsija Markes:"Živ je, nije dementan, samo je postao starački zaboravan..." Gabovi sunarodnici, oni iz Kolumbije i cele Latinske Amerike, rastuženi zloslutnim vestima o stanju zdravlja voljenog pisca, krajnje disciplinovano i krajnje diskretno pratili su životnu sudbinu Markesa, oca latinoameričkog literarnog "buma" i tvorca magičnog realizma.No, tajne više nije bilo. O tome je, u međuvremenu, opet progovorio njegov brat Hajme."Gabo gubi pamćenje. To je nama u porodočnoj lozi. Od toga je umrla naša majka Santjaga i naš brat Elihio Garsija. Ponekada se rastužim i zaplačem. Osećam, gubimo ga..."Markesov prijatelj i hroničar njegovog života Plinio Mendosa o tome je govorio otvorenije: "Gaba steže starost. On je oboleo od starosti, a staros nije bolest... Da jeste, bila bi zarazna i za nju bi postojao lek."Pre devet godina je objavio svoju poslednju knjigu "Uspomene na moje tužne kurve". Dve godine ranije pojavio se prvi tom njegovih memoara "Život za priču".Najavio je da će napisati drugi i treći tom tih memoara, ali ih nije bilo. Povukao se u samoću. To je reč koja je, inače, obeležila njegovu sudbinu i donela mu sa romanom "Sto godina samoće" svetsku slavu. Kao da je slutio da će ga život jednog dana gurnuti na tu stranu, on je svojevremeno i zapisao: "Tajna dobre starosti nije ništa drugo do da čovek sklopi pošten pakt sa samoćom."I tako, u tom lavirintu i magluštini staračke samoće i zaboravnosti, okovanog lancima genetike, Gabo je otišao. Ispratile su ga njegove još tužnije kurve, jesenje senke patrijarha, a sigurno i onaj neponovljivi čarobnjak i grešnik iz "Sto godina samoće" Hoze Arkadio Buendija koji još radi na konstrukciji one volšebne "mašine za pamćenje".Moguće je, kako je jednom i sam rekao, da mu se život ugasio od zaboravnosti, ali od zaborava siguno nije.Gaba ima ko da čita. (Nastaviće se)

Nastavak na Večernje novosti...