Izvor: SrbijaDanas.com, 28.Sep.2019, 23:08

Marina Abramović: Promeni sebe i promenićeš 100 ljudi

Marina Abramović: Promeni sebe i promenićeš 100 ljudi

Prvo javno predavanje Marine Abramović pred ovoliko velikim brojem ljudi i to u Beogradu

Marina je na početku zahvalila svima zato što u celoj karijeri nije imala ovoliku publiku.

Počela je izlaganje o umetnosti uopšteno i o performansu kao specifičnoj formi umetnosti. Umetnik se rodio sa darom, određenim darom, i stvara isto tako prirodno kao što i diše i to ga odvaja od amatera.

Šta čini najboljeg najboljim? Ona je opisala da najbolji stvaraju >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << u nekoj vrsti nadahnuća, kao u groznici, kao da ništa drugo i ne postoji, to je vrsta žrtve i obeležava ga velika patnja i samoća, i mada je teško, rad ga ispunjava.

Kako je naglasila dijalog sa publikom je ključan, pogotovo u performansu, kada daješ sto odsto dobiješ sto odsto ali ne retko ona je davala 150 odsto i tada postaje umetnik ranjiv ali se ta energija vraća u komunikaciji sa publikom koja sve oseća i sve vidi. Ne možeš da budeš prepotentan, narcizam može da napravi prepreku između tebe i dela. Treba shvatiti da je delo važno a ne ti i tako mu i pristupati.

Bitno je da umetnik odabere oružje kojim treba da radi, mnogi se dugo traže, neki odmah uzmu platno i četku i postaju slikari, drugi kameru i postaju reditelji, treći odaberu muziku i postaju kompozitori.

- Ja sam vrlo rano shvatila da je moje polje delovanja performans ali ne stend ap komedija, gluma, ples. Performans nije gluma. Performans crpe iz vizuelne umetnosti. Tu se razmena događa u određenom prostoru i vremenu i vezana je za njih. Video film je neka vrsta dokumentacije dok performans predstavlja rad koji predstavlja razmenu energije sa publikom, sada i odmah. Krv je krv, nož je nož, telo je telo, sve što vidiš je stvarno moraš biti prisutan sa telom i umom.

- Publika može da oseti sve kroz šta umetnik prolazi i šta oseća, ne može se prevariti. Ukoliko ti publika veruje, pruža ti energiju koja prolazi kroz tebe i onda si u mogućnosti da je vratiš publici. Nikad nema probe, zato što ne bi bilo autentično a to je performans.

- Počinjem sa konceptom i samo uzimam ono što me plaši, od toga krećem. To je taj korak u nepoznato, koji bi voleo da shvate svi, on je vezan sa strah, bol i proalznost od kojih svi strepimo. Kao što je Brus Bauman jednom rekao performans je život i smrt.

Dalje priča Marina da je istorija umetnosti ujedno i priča o bolu, strahu i privremenosti i njihovo prevazilaženje.

- U performansu svojim telom napravimo scenario prolazimo kroz strah i bol i prolazimo kroz to zajedno sa publikom i prevazilazimo ova osećanja zajedno.

- Na zapadu živimo u glavi ali telo i duša imaju velike mogućnosti da se prevaziđu ograničenja. Pratila sam mnoge operacije na telu, uglavnom najteže, i gde je tu duh. Mi znamo 20 odsto mozga ostalo je nepoznato. Imala sam prilike da se družim sa Aboridžinima, šamanima u Brazilu, bila u Indoneziji, oni pomeraju granice svoga tela. Performans je način da to uradim sa svojim telom.

Šta je umetnost? Džozef Bojs je shvatao umetnost kao šaman ili po nekome to su nove vizije društva.

Balkan predstavlja most između istoka i zapada i tu duvaju razni vetrovi.

- Mi smo vetrovi sami sa sobom umemo ludački da volimo, mrzimo, da ne zaboravimo i to su elementi u mom radu.

- Otac od mog oca je Patrijarh Varnava. Rođena sam 1946. godine. Kako dalje izlaže Marina seća se svoje bake koja je bila religiozna dok su joj roditelji bili komunisti. Oni su jurili političku karijeru. Seća se jednog događaja iz crkve kada je bila mala, gledala je ljude kako uzimaju svetu vodu i krste se, ona je odlučila da je popije da bi postala sveta, naravno to se nije desilo ali se razbolela.

Od detinjstva je crtala po zidovima od stana i svuda gde je mogla. Sa 14. godina je tražila uljane boje za rođendan. Otac se u to vreme družio sa slikarem Brankom (Filom) Filipovićem. Od njega je tražio da kupi materijal za Marinu i tu ubrzo sledi i prva lekcija. On je kupio sve što treba i doneo u Marininu sobu. Stavio je platno na pod, uzeo pigmente i sav kupljeni materijal i stavio na sredinu platna i sve to zapalio. Rekao je: - Ovo je zalazak sunca. i otišao.

Marina je gledala danima ovu "sliku" i zakucala je sa četiri eksera na zid, otišla na odmor, kada se vratila sav taj lepak i gips se odlepio i na podu je ostala prašina i đubre.

Kao što su rekli neki velikani poput Poloka i ili Klajna proces je važniji od rezultata. Ta transformacija koja se doživljava tokom performansa je jako bitna. To je kako kaže uticaj i Filipovića.

- Majku je privukla ideologija komunizma ona je radila u Muzeju revolucije naroda Jugoslavije ali od Vorhola ništa nije razumela. Otac je bio iz siromašne porodice i razvio je veru u komunizam - priča dalje Marina.

Marina priča da je bila na barikadama 1968. godine za vreme studentskih demonstracija. Njen otac je te godine bacio knjižicu i rekao da se on za ovo nije borio.

Marina je na svojim slikama uglavnom crtala tela ali okrenuta leđima prema posmatraču i oblake. Nakon jednog crteža je odlučila da se ne vrati više u studio.

Studentske demonstracije su imale svoje zahteve u 13. tačaka. Neki od zahteva su bili i sloboda štampe, bolja hrana u menzama ali i mesto za Studentski kulturni centar. Mesto gde je danas SKC je bio klub tajne policije.

Kako dalje priča Marina Abramović dobili su SKC počeli su tamo da rade. Dunja Blažević i još 12 umetnika je trebalo da donesu stvari koje ih inspirišu a nisu umetnost. To je bio jedan od prvih zadataka. Evgenija Demjeski je donela vrata zato što kad god ih otvori odvedu je u drugi prostor ili svet, Zoran Popović je doneo radio zato što ga je stalno slušao dok je radio, Raša Teodosijević je doveo svoju devojku i rekao da pre rada uvek vodi ljubav sa njom.

Kako kaže Marina to je bio najinspirativniji period u njenom životu i od tada je prošlo 44 godine.

Marina je zatim počela da priča o svojim performansima. Prvo je pomenula "Oslobađanje horizonta". Kako kaže u to vreme nisu imali novaca da putuju u inostranstvo. Ona je na nekim razglednicama krečila plavom i belom bojom neke zgrade i tako otvarala prostor, neke od zgrada su stvarno zbrisana posle bombardovanja i to je navela kako umetnost ume da predvidi budućnost.

Za nju je kafić u SKC izgledao kao čekaonica nekog aerodroma. Gledala je ljude tu okupljene kao imaginarni putnici, imaginarnog puta. Performans se sastojao u tome da pušta preko razglasa svoj glas koji poziva putnike da se odazovu pozivu za taj i taj let.

"Ritam 5" je sledeći performans. Polila je petokraku sa 100 litara benzina i zapalila. Petokraka kao sveprisutnog simbola u to vreme, na svim dokumentima svuda. Ona je legla u zvezdu i legla, kako je zvezda gorela ostala je bez vazduha i onesvestila se, na svu sreću tu je bio jedan lekar koji ju je izvukao. Ona se tada ljutila na njega.

Htela je da vidi ograničenja svoga tela, smatrala je da ih nema, imala je tada 23 godine.

Sledeći performans je podrazumevao 72 objekta na stolu. Ti objekti su mogli da donesu zadovoljstvo ali su mogli i da muče. Tu je bio i pištolj i metak. Svako je mogao da radi sa njom i sa tim stvarima šta je hteo čak tada i da je ubije. Prvih sat vremena ništa se naročito nije dešavalo, nakon toga jedan čovek je uzeo pištolj stavio na dlan naslonio na Marinu i zajedno sa njom krenuo da povlači oroz.

Pored toga neki su počeli da joj stavljaju pamuk oko vrata sa željom da ga zapale, treći su počeli da joj zabadaju trnje od ruže u telo. Htela je da vidi koliko publika može daleko da ide. Posle 6 sati ovog mučnog performansa oko 2 ujutro on je završen. Kada je Marina krenula da hoda prema ljudima u tom trenutku su se svi razbežali, niko nije hteo da se suoči sa njom.

Kada je stigla u hotel nakon toga shvatila je da je ceo pramen njene kose posedeo. Tu je shvatila da publika može da te ubije i shvatila je da ne želi da umre zato što voli svoj život.

U svom performansu "Umetnik je prisutan" je razvila ideju da treba uzdignuti na neki način duh kako svoj tako i drugih ljudi a ne ići ka samouništenju.

"Luk" je performans o kojem je Marina sledeće pričala. Kao slojevi luka tako je i život satkan od različitih slojeva. Ovaj performans je rađen krajem '80-ih godina. Na njemu su joj usne i nokti obojeni u crveno htela je da na neki način to simbolizuje Madonu, mnogi su govorili u to vreme da ko koristi ovu boju za nokte i usne nije umetnik.

Marina je pričala o svom performansu sa zmijom. Rekla je da se plašila zmije i pacova ali nakon tog performansa prevazišla je taj strah. Zmija joj je bila na glavi i počela da je steže, dreser koji je bio tu i zadužen za zmiju joj je rekao da treba da se opusti zato što zmija oseća njen puls, uspela je. Mogla je da strada.

Zlatna maska je bio performans u kome je koristila med i zlatne listiće i lepila na lice. Ovaj rad je posvećen našim ikonama kako je i sama rekla. Ikone su predstave i kako sama kaže kod njih svetlo dolazi iznutra.

Marina je dalje izložila svoju životnu priču. 1975. godine je otišla u Amsterdam gde je upoznala Ulaja i zajedno sa njim živela i radila narednih 12 godina sve do čuvenog performansa na Kineskom zidu.

Pomenula je neke od performansa iz tog perioda. U Bolonji su stajali nagi jedan prema drugom i predstavljali su vrata za ulazak na izložbu. Ko god je hteo da je vidi morao je da prođe između njih. Zajedno su radili celu jednu seriju performansa u kojima su bili nagi, to su smatrali za prirodno stanje.

Drugi performans je zahtevao, takođe nagi, da guraju dva stuba duplo teža od njih. To je prvi put da je bila pred tolikom publikom. Obično je na njene performanse dolazilo 20 do 30 ljudi tada je došlo oko 1000 ljudi, i tu je shvatila značaj energije koja se razmenjuje između publike i umetnika i kako je koristiti u svoju korist.

Sledeći performans je prikazao telo kao muzički instrument. Naime šamarali su se Ulaj i Milena tako jako da se tu stvorio određeni ritam, znači to nije imalo nikakve veze sa nanošenjem bola već sa ritmom, muzikom u kranjem slučaju, telo kao neka vrsta bubnja koje se udara i stvara "muziku".

Pričanje o svom radu je dovelo do performansa "A,a". Kako je rekla Marina poenta je bila da se ispušta glas dok ga ne izgubi i tako sat vremena. Tvoj glas postaje glas ptice, deteta, životinje. Treba poznati i upoznati svoj glas i njegove granice.

Pričala je još o performansima koji su obeležili njen rad '90tih godina. Pomenula je posebno "Balkanski barok". Kako kaže stidela se svega što se dešavalo u njenoj zemlji, rata i svega. Prala je krv i kosti u tom performansu ali nikada ne možeš da spereš krv sa ruku kako je rekla. Za ovaj performans je dobila Zlatnog lava u Veneciji na bijenalu.

Pomenula je i svoj čuveni "Manifest" koji može u celosti da se pročita u njenoj knjizi "Prolazim kroz zidove".

Završila je ovo predavanje kako je i počela. Pustila je video rad umesto rezimea. U njemu govori o tome da svi imamo traume, usamljeni smo ponekad, bojimo se smrti, boli nas ponekad. Umetnost je most među ljudima različitog društvenog statusa, religije i rase. Potrebna nam je komunikacija između duhovnog i fizičkog. Priroda je savršena bez nas ali nama je potrebna umetnost u gradovima.

Za kraj ove divne večeri Marina Abramović je zamolila da stavimo ruku na čoveka do nas zatvorimo oči i pošaljemo mu ljubav a ona će da meri vreme 7 minuta.

- Ovo je najveća stvar koja mi se dogodila u životu - zaključila je nakon svega, i dodala: - Promeni sebe i promenićeš 100 ljudi.

Nastavak na SrbijaDanas.com...






Pročitaj ovu vest iz drugih izvora

 I drugi pišu o ovome:
Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta SrbijaDanas.com. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta SrbijaDanas.com. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.