Izvor: Politika, 19.Dec.2011, 23:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manje para za kulturu
Sekretarijat za kulturu dobio je dve milijarde i 180 miliona dinara, što je za oko 200 miliona dinara manje nego u 2011.
Na sednici Skupštine grada nedavno su saopštena imena novih vršilaca dužnosti u ustanovama kulture, a Gradsko veće je Skupštini predložilo budžet za kulturu za narednu godinu. O tome šta očekuje kulturu u kriznoj godini, razgovarali smo sa Vesnom Marjanović, članom Gradskog veća.
Koliki će biti budžet za kulturu za 2012, čije se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << usvajanje očekuje ovih dana?
Budžet namenjen kulturi ostaće na nivou 2011. godine, što je tri odsto od ukupnog budžeta grada Beograda. Nominalno, taj iznos je umanjen. Limit koji je Gradski sekretarijat za kulturu dobio jeste 2 milijarde i 180 miliona dinara, što je za oko 200 miliona dinara manje nego u 2011. Tu nisu uračunata sredstva od 540 miliona dinara planirana za Agenciju za investicije, koja od 2009. godine brine o investicijama u kulturi. U narednoj godini očekujemo nastavak radova na legatu Petra Lubarde, Malom pozorištu „Duško Radović” i biblioteci u Borči.
Ko će najviše osetiti manjak sredstava?
Nažalost svi. Polovina budžeta odlazi na plate i doprinose 1264 zaposlenih i 1780 slobodnih umetnika, a oko 30 odsto na redovne troškove održavanja 157 objekata. Kada se sve to sabere, jasno je da za programe ne ostaje previše, ali se i tu moglo postići više da je bilo kapaciteta u Sekretarijatu za kulturu da se u ovim restriktivnim uslovima odrede drugačiji prioriteti.
Kako se odražava manjak novca na planiranje programa? Da li je tačno da su neka pozorišta tražila više od 130 miliona dinara za programe?
Ustanove krajem godine šalju predloge programa na osnovu kojih Sekretarijat određuje budžet. U uslovima budžetskog deficita obezbediti punu finansijsku podršku umetničkim projektima predstavlja izazov. Tačno je da pojedine ustanove planiraju preambiciozne programe, koji su ponekad i deset puta veći od stvarnih mogućnosti. Važan element planiranja je i procena sopstvenih prihoda. Prihod od ulaznica imaju pozorišta ili ustanove kao što su Dom omladine, Biblioteka grada naplatom članarina, ili recimo Arhiv Beograda zbog naplate izdavanja arhivskog materijala. S druge strane, muzeji i neke manje ustanove nemaju sadržaje koji privlače širu publiku, pa samim tim imaju i manje mogućnosti za sopstvene prihode.
Nisu retke primedbe da je mnogo ustanova kulture (36) na budžetu grada, te da za nezavisnu kulturnu scenu ne ostaje mnogo...
Tu postoje prirodni rivaliteti. Ali, nema dileme da mi, kao osnivači ustanova, moramo prvo da brinemo o njima, iako ne smemo da uskratimo podršku nezavisnoj sceni. Odluku o tome da li neka ustanova treba i dalje da bude na budžetu donosi osnivač. Odgovore na ta pitanja može dati samo ozbiljna analiza, u smislu šta bi se dogodilo, ako bi se neke ustanove kulture prepustile tržištu. To bi moglo da bude opasno. Neki podaci kažu da je i u nemačkim pozorištima prihod od ulaznica 20%, ali nije zbog toga odlučeno da se skidaju s budžeta. U Velikoj Britaniji i Americi je većina ustanova kulture na tržištu, ali ni one nisu prepuštene same sebi: imaju podršku mecena i filantropskih organizacija. Gradu je potreban strateški plan razvoja kulture, sa temeljnom procenom opravdanosti koncepta i načina rada budžetskih ustanova.
Koji je bio kriterijum za izbor novih direktora u ustanovama kulture?
Na prvom mestu, podrška samih ustanova. Od ansambala svih triju pozorišta dobili smo potpisane predloge za kandidate i svi oni su usvojeni. Netačno je objavljeno da je reč o smeni direktora. Dosadašnjim direktorima istekla su dva, ili čak tri mandata, a mandat kao demokratsko načelo upravo podrazumeva mogućnost da se izvrši promena na čelu ustanova. Odluka nije sprovođena birokratski, bez svesti o konkretnim rezultatima. Tako je Anji Suši, koja je kao direktor pozorišta „Duško Radović” dobila široku podršku zaposlenih i stručne javnosti, ponuđeno mesto umetničkog direktora u istoj kući, što je ona prvo prihvatila, pa potom odbila. U javnosti nije dovoljno zabeleženo da su i ostali direktori ostavili značajan trag u kulturi Beograda u okolnostima koje nisu bile lake.
Da li je Muzej grada, odnosno obnova zgrade u Resavskoj ulici, najkrupniji zalogaj koji Sekretarijat za kulturu treba da proguta?
Muzej grada je najveći izazov. Prostor u Resavskoj je divan i tu je održano nekoliko izložbi. Sada kada nisu isplanirana sredstva u budžetu za tako veliki poduhvat, kao što je kompletna obnova tog prostora, doneli smo odluku da CIP napravi procenu stanja infrastrukture – da li je uopšte moguće minimalnim sredstvima obezbediti uslove za održavanje redovnijih izložbi. U toj zgradi prokišnjava krov, nema grejanja, stare su instalacije... Grad Beograd je nedavno sproveo i idejni projekat za rekonstrukciju Beton hale, čiji će deo biti namenjen reprezentativnom izlagačkom prostoru Muzeja grada.
Kako ustanove kulture mogu da prištede na troškovima?
Na primer, tako što će se pozorišta više oslanjati na svoje stalne ansamble, odnosno glumce na plati, tako što će racionalizovati neke troškove. To, naravno, ne sme da se događa na uštrb kvaliteta. To nije lako pomiriti, ali nije ni nemoguće. Vrlo je važno naći ravnotežu između potpune finansijske pokrivenosti od strane Grada i aktiviranja tržišnih principa. Prodate ulaznice nisu nužno merilo umetničke vrednosti, ali ni uspeha, pogotovo ako ustanova i sa povećanim sopstvenim prihodima pada u dugove. Vrlo je važno vrednovanje rada ustanova kulture, uspostavljanje kriterijuma kao što su sud stručne javnosti i kritike, ugledne nagrade, nastup u relevantnom međunarodnom kontekstu... Lično se zalažem za uspostavljanje jasnih i širokih, ali preciznih kriterijuma vrednovanja rada gradskih ustanova kulture.
Marija Đorđević
objavljeno: 20.12.2011.
