Izvor: Blic, 19.Maj.2011, 13:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Malik i Fon Trir šokirali Kroazetu
Prva velika polemika 64. izdanja Kanskog festivala koja se izrodila među akreditovanim novinarima nije se, začudo, ticala seksa, politike, ni rata, već dugo najavljivanog i bez daha iščekivanog filma „Drvo života” (The Tree of Life) Terensa Malika, jednog od najvećih i najnedokučivijih umetnika današnje kinematografije.
Malikov simfonijski opus dočekan je na konferenciji za novinare kombinacijom aplauza i uzvika negodovanja. Intimna porodična priča o vaspitanju trojice >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dečaka pedesetih godina u Teksasu iskombinovana je sa ništa manje do stvaranjem kosmosa, deobom ćelija, dinosaurusima koji tumaraju prašumama i teološkim razmatranjem Knjige o Jovu. Istovremeno veličan kao remek-delo i ismejan kao pretenciozna baljezgarija od strane kritičara, blogera i tviteraša, „Drvo života” je potpuno podelilo kritičare, ali svi su jednoglasno ocenili da je reč o filmu koji se „vari” još dugo nakon gledanja.
Sam Malik, poznat po reputaciji stidljivog i povučenog samotnjaka, nije se pojavio u Kanu, odbio je da priča o filmu i navodno je zabranio objavljivanje svojih fotografija u promotivnim materijalima. Tako da je zvezda (i producent) filma Bred Pit skoro sam izašao pred novinare na konferenciji za štampu, pokušavši da odbrani svog reditelja. On je uporedio Malikov stav prema javnom pojavljivanju sa građevincima. „Ne znam zašto je u filmskoj industriji nepisano pravilo da se od onih koji nešto stvaraju očekuje i da to prodaju. Malik je sagradio kuću, ali odbija da bude agent za nekretnine.”
Glumac je potvrdio da je Malik - koji je karijeru počeo kao filozof i prevodilac Hajdegera - običan čovek koji jede, spava i smeje se kao i obični smrtnici, „čak ide i u toalet”.
Nakon Malika stepen ushićenja na još viši nivo podigao je Lars fon Trir, l’enfant terrible Kanskog festivala koji se takođe bavio postojanjem univerzuma u „Melanholiji” (Melancholia). Danac koji je pre dve godine zapanjio Kan seksualno eksplicitnim i brutalno nasilnim „Antihristom”, pribegao je istoj taktici šoka i ovaj put.
Film, u kome Kirsten Danst i Šarlota Gensbur igraju problematične sestre suočene sa bliskom smrću od kosmičkog sudara donosi zapanjujuće slike Zemlje i vanzemaljskih krajolika, a tragediju nam saopštava uz pratnju Vagnerovih „Tristana i Izolde”. Sudeći po gromoglasnom aplauzu i oduševljenom žamoru nakon projekcije, dobili smo još jednog favorita za nagradu.
Fascinacija nije u tome kako će se sve završiti - Fon Trir nam to jasno daje do znanja u prvim kadrovima - već u tome kako se dve sestre nose sa nadolazećim krajem. „Ovo nije film o kraju sveta već o stanju uma”, kazao je reditelj. „Prošao sam brojne faze melanholije u svom životu tako da je bilo logično da snimim i film o tome.”
Miljenik festivalske publike, finski autor Aki Kaurismaki ispunio je očekivanja novim ostvarenjem „Avr” (Le Havre) koje odiše već prepoznatljivim dijalozima bez emocija, biserima „hladnokrvng” humora i saosećanjem prema ljudima s društvenih margina i odbačenima. Na sve to Kaurismaki je dodao nešto bogatiju i slađu teksturu nego što smo navikli, sasvim se približivši etstetici Čarlija Čaplina. „Avr” je priča o piscu i boemu koji odlazi u dobrovoljnu izolaciju u francuski lučki grad gde radi kao čistač cipela.
Ostvarenje koje je u poslednjem trenutku uvršćeno u takmičarski program, „Umetnik" (The Artist) ponudio je nešto sasvim neočekivano: nemi film koji se oslanja na tradiciju, istovremeno pričinivši veliku zabavu za savremenu publiku. A to je upravo imao na umu francuski reditelj Mišel Azanavicijus.
„Nemi film je posebno iskustvo... Nije intelektualan, već emotivan. Prilazite mu kao što pristupate muzici”, kaže reditelj. „Ima dana kada jezik kvari komunikaciju. Ponekad je teško reći važne stvari samo rečima. Gestovi, pogledi, tišina... sve je to važno. Tako komuniciramo sa decom kad su veoma mala, tako komuniciraju parovi kad su intimni. A kada neko umire, vi ne pričate već ga držite za ruku.”
Azanavicijusovo delo, smešteno u Holivud između 1927. i 1931, prati zvezdu nemog filma kojoj karijera kreće silaznom putanjom sa pojavom zvučnog filma.
Za izvesnu dozu seksa pobrinuo se Francuz Bertran Bonelo, koji u „Kući tolerancije” (L’apollonide, Souvenirs de la maison close) predstavlja život pariskog bordela „Apolonida” oko 1900. i to iz ženskog ugla. Dvanaest devojaka beznadežno se trudi da otplati dug svojoj madam. Samo je jedna od njih uspela da pobegne iz tog pakla pre nego što je „Apolonide” zatvoren početkom 20. veka.
„Na osnovu slika i knjiga stekli smo ideju kako su izgledale te 'zatvorene kuće’, ali to je sve iz muške perspektive. Slikari su išli kućama i slikali, pisci su se zatvarali u svoje sobe i pisali. A ja sam hteo da prikažem kako su te žene gledale na muškarce koji su ih posmatrali”, rekao je Bonelo na konferenciji u Kanu. Autor, međutim, kaže da mu namera nije bila da otvori debatu o prostituciji uprkos video snimcima današnjih seksualnih radnica u završnim kadrovima.
Uvrnuti Lars fon Trir
Lars fon Trir nije pribegao taktici šoka samo u filmu, već i na konferenciji za novinare kad je, na pitanje o svojim nemačkim korenima, dao uvrnut odgovor koji bi mu, da je slučajno u Americi umesto u Kanu, zapečatio karijeru. „Dugo sam mislio da sam Jevrejin i bio sam srećan. A onda sam upoznao (dansko-jevrejsku rediteljku) Suzane Bir i nisam bio toliko srećan. Potom sam otkrio da sam, zapravo, nacista. Porodica mi je poreklom iz Nemačke. I to mi je pričinilo zadovoljstvo. Šta da kažem? Razumem Hitlera, čak i saosećam sa njim pomalo. Nisam pristalica Drugog svetskog rata i nisam protiv Jevreja, čak nemam ništa ni protiv Suzane Bir”, pokušao je da se izvuče pre nego što se dodatno zaglibio: „Zapravo, ja ih sve veoma volim. Sve Jevreje. Pa dobro, Izrael jeste kao trn u guzici, ali...”
Povezane vesti: Lars fon Trir saoseća sa Hitlerom
