Izvor: Blic, 03.Feb.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mali gestovi u velikom logoru
Srbiju će na 53. bijenalu savremene umetnosti u Veneciji 2009. godine predstavljati dva ravnopravna rada - instalacija „Bez naslova” Zorana Todorovića (Beograd, 1965), koja podrazumeva video-zapis o industrijskoj izradi ćebadi od ljudske kose, kao i ćebad uživo, i video-rad „Everything Is Gonna Be” („Sve će biti”) Katarine Zdjelar (Beograd, 1979), u kome se umetnica bavi (ne)komunikacijom, odnosno raskorakom između onoga što kažemo i radimo, osećamo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i pevamo (trenutno izložen u Salonu Muzeja savremene umetnosti, na njenoj izložbi „Govoriti kroz tuđa usta”).
Odabrani projekti baziraju se na istovetnom polazištu: umetnik ima svoje mesto u društvu, a njegova uloga je da ga razobličava i kroz tzv. proširene medije. Njihov je pristup zajedničkoj temi razobličavanja društva, međutim, prilično drugačiji. Todorovićeva video-instalacija govori o osećanju nemoći čoveka u tehnološki nadmoćnom svetu, dovodeći u sumnju mogućnost izlaska iz nametnutog sistema vrednosti u kome je sve na prodaju. Video-rad Katarine Zdjelar, pak, o mogućnostima ljudskih relacija na mikronivoima, ali s izvesnom dozom samoironije prema tako optimistički postavljenom cilju. Oboje, dakle, na različite načine ukazuju na veliku nevolju savremenog čoveka: sve dublje nerazumevanje drugog i sebe samog. Ukratko, kako je moguća otuđenost u eri komunikacije.
Svetovi koje nude Todorović i Zdjelar gađaju u srž civilizacije. Zoran Todorović, docent na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, kaže da će materijal, tj. kosu, prikupiti u frizerskim salonima i berbernicama, u kasarnama, zatvorima, domovima starih... odneti ga u fabriku na preradu, a potom izložiti u balama uz dokumentarni snimak celog procesa proizvodnje. Za instalaciju mu je potrebno tri do četiri tone ljudske kose dobijene šišanjem pola miliona građana. Kao i svaki proizvod, i ovaj će publika moći da isproba - oseti pod rukom, sedne na njega... štagod joj napamet padne. Teoretičari bi rekli: instalacija je otvorena za interakciju s publikom.
Eho Todorovićevog rada vodi nas u njegovu prošlost. Umetnik se i ranije bavio sličnim inovacijama, na primer, praveći od sopstvenog sala pihtije za jelo koje je uistinu publika konzumirala ne znajući da je ljudskog porekla. Pošto je kao takav već u Evropi stekao određenu reputaciju, na poklonjenje njegovom spektaklu u Veneciji sigurno će doći sveta. Ovo bi moglo da znači i da će ne samo naši mediji obratiti pažnju na zbivanja u srpskom paviljonu, pogotovo ako dokuče dublje značenje umetničke pojave balkanskog porekla koja se čita kao bespomoćnost, ogoljena egzistencija, gotovo logor!
U poređenju sa Todorovićevim, projekat Katarine Zdjelar (koja iz Roterdama gradi internacionalnu karijeru), deluje čak poetično, mada njene teme nisu nimalo benigne, a pogotovo ne male. Primera radi, video-priča „Nemoj da pogrešiš” (takođe izložena u Salonu MSU): u jednoj školi u Istanbulu, osnovci svakog jutra pevaju himnu strahujući da se ne zbune, drže težak barjak u panici da ga ne ispuste, zaklinju se da će otadžbinu voleti više nego sami sebe, iako reči zakletve ne razumeju" Život čine male stvari, poručuje ova dobitnica nagrade „Mangelos”. Male stvari prave krupne reakcije: nemoć, nesigurnost, demoralisanost" i navode na postupke koji mogu biti kobni po pojedinca, naciju, svet - ako se odvaži da traži sklad između onoga što radi i onoga što kaže, onoga što oseća i onoga što peva. Još zreliji je, u istom kontekstu, Katarinin video-rad „Sve će biti”, spremljen za Veneciju, pogotovo što govori o zrelim ljudima. Oni su fini građani, sede u udobnim foteljama, dobro se hrane, vode uredan život u nadi da će dugo trajati, sastaju se jednom sedmično i tad u horu pevaju refren „Everything Is Gonna be (all right)” (istoimena pesma sa albuma Grega Longa "Jesus save”). Pevaju o revoluciji, ali nemaju ni najmanju svest o tome šta je to, objašnjava Katarina. Oni su revnosni građani/glasači koje, zapravo, niko ni za šta ne pita. Sagledati njihov život u međuprostoru i međuvremenu, nužno je da bismo opstali kao ljudi sa svojstvima - individue.
Venecijanski savet
Pošto male stvari ne bodu oči javnosti (ili nisu dovoljno efektne za svetsku godišnju smotru), "venecijanski savet” (Branko Dimitrijević, pomoćnik ministra kulture i komesar izložbe u Srpskom paviljonu, Zoran Erić, kustos i predsednik AICA Srbija - Internacionalna asocijacija likovnih kritičara - Siniša Vuković, teoretičar i umetnički direktor likovnog programa u Studentskom kulturnom centru Beograd, Milica Petronijević, direktorka Umetničke galerije " Nadežda Petrović” Čačak i Milica Tomić, umetnica koja nas je predstavljala na Venecijanskom bijenalu 2007) dopunio ih je Todorovićevim "životom u logoru”. Na sreću, život u logoru čuvaju mali gestovi, te bi zaključak mogao biti da se radovi, zapravo, međusobno ispomažu u razumavenju sveta.
Srpski paviljon u duhu teme Bijenala
Predstavljanje Srbije na ovogodišnjem Venecijanskom bijenalu predviđeno je da nas košta samo osam miliona dinara (100.000 evra) - koliko i prošlogodišnje Bijenale arhitekture. Pošto je reč o radovima koji se ne mogu okačiti na zid, već im treba urediti "kuću”, uz novac za produkciju treba namaći i novac za prezentaciju, što će da se rešava u hodu, a s krajnjim ciljem da srpski paviljon bude u duhu same teme 53. Bijenala koja glasi "Stvarati svetove” (Making Worlds), iza koje stoji umetnički direktor Daniel Birnbaum, kustos iz Švedske, saradnik na "Manifesti” i Moskovskom bijenalu.
Brkovi, gaćice i dlačice
Dovoditi u pitanje medij u kome deluje Todorović, tzv. biološku umetnost proisteklu iz body-arta, što se ovih dana često čuje, izlišno je ovde i sada. Pitanje je prevaziđeno, mnogo pre nego što je čuveni italijanski teoritičar i jedan od direktora Venecijanskog bijenala Akile Bonito Oliva napisao da je umetnost sve ono što istoričar umetnosti kaže da je umetnost, a nakon što su konceptualni umetnici izjavili da je čak i ono što oni, kao umetnici, pljunu – umetničko delo. Ima li u ovom stavu sujete umetnika i arogancije selektora, procenjujte sami. U istorije umetnosti i hronike je upisano da su se Bečki akcionisti polivali krvlju, da je Alesandro Manconi konzervisao svoje (pravo) govno, da se Marina sekla žiletima, da je Tanja Ostojić (baš u Veneciji) pokazala svoj Venerin brežuljak, da je Demijen Herst tele potopio u formalin, da su Ginter fon Hagens i Roj Glover izlagali plasitificirane ljudske skelete... pa i da se Nikola Džafo javno ošišao i svoju kosu stavio u zamrzivač. Brkovi, stidne dlačice i gaćice – to su umetničke sitnice koje više nikog ne šokiraju. Zato prihvatimo umetnost takvu kakva je, kao realnost u traganju za originalnim detektovanjem ljudskog iskustva. U tom smislu, točak istorije umetnosti je nazaustavljiv, a Venecijansko bijenale njeno ogledalo.
