Izvor: Politika, 04.Jul.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Male češke subverzivne šale
Đordano rekonstruisao teroristički akt u Milanu, Kolski demaskirao traume posle učešća Poljaka u avganistanskom ratu, dok se Najbert sit smeje na račun češkog i poljskog humora
47. KARLOVE VARI
Karlove Vari – Glavni takmičarski filmovi promiču pred uvek dupke punim gledalištem centralne festivalske dvorane i pred očima žirija u čijem sastavu je i slavni hrvatski reditelj Rajko Grlić, i sam jedan od karlovovarskih laureata.
Od festivalskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << favorita – italijanskog filma „Pjaca Fontana: Roman o jednom krvoproliću” Marka Tulija Đordana, poljskog „ Ubiti dabra” Jana Jakuba Kolskog i češke komedije „Poljski film” Mareka Najbrta, mnogo se očekivalo i na sredini festivala ispostavlja se da ovo i jesu tri do sada najjača filma.
Italijanski reditelj Marko Tulio Đordana maestralno je izveo filmsku rekonstrukciju istorijskog događaja iz nedavne italijanske prošlosti, ponudivši gledaocima kompleksan i uzbudljiv film pun detalja na svim nivoima. Filmsku priču o poznatom terorističkom aktu iz 1969. godine, o masivnoj eksploziji bombe podmetnutoj u toku radnog vremena banke Nacionale dela agrikultura, na čuvenom milanskom trgu Pjaca Fontana, kada je poginulo 17, a teško ranjeno 88 osoba, ispisao je scenarista Sandro Petralja, koji je nedavno u Taormini osvojio nagradu za najbolji scenario, ali je u razradi detalja učestvovao i sam reditelj Đordana. Otkrivanje pozadine ovog slučaja bilo je povereno policijskom kapetanu Luiđiju Kalabreziju, mnogo toga u filmu bazirano je na njegovim beleškama, ali su autori, zarad postizanja što ubedljivije kriminalističke drame i što vernije slike Italije toga doba, romantizovali po koji detalj.
Centralni lik je, naravno, policajac, čiji je život bio ozbiljno obeležen posle ovog slučaja o kojem je direktno brinuo i legendarni premijer Aldo Moro, koji je i sam kasnije postao žrtva terorista. On i njegovi nadređeni bili su ubeđeni da, kao i kod prethodnih napada, iza pokolja stoje levičarski anarhisti, ali je sve dublja istraga pokazala da glavni trag vodi na drugu stranu – među italijanske neofašiste koji su uporište imali u samom vrhu italijanske vlade. Ovaj deo priče ni Đordana ni Petralja nisu imali potrebe da romantizuju, tadašnja italijanska stvarnost bila je toliko bizarna da im je preostajalo jedino da kondenzuju činjenice i prilagode ih jeziku filma i punokrvnoj drami o zločinu koja se prati sa velikim zanimanjem.
Veliko interesovanje izaziva i novi film poljskog maestra Jana Jakuba Kolskog – „Ubiti dabra”, u kojem ovaj scenarista i reditelj, pobornik magičnog realizma nudi psihološki dramatičnu priču o tome koliko civilizovan čovek zaista daleko može da ode u sopstvenoj negaciji, postepeno uvlačeći gledaoca u lavirint emocija.
Inspiraciju za svog glavnog filmskog junaka, četrdesetogodišnjeg čudaka Erika koji se nastanjuje u jednoj napuštenoj farmi na kojoj se suočava sa starim uspomenama, neobjašnjivom spremnošću za osvetom (sav bes iskaljuje na dabrovima sa obližnjeg potoka), ali i neočekivanom ljubavnom vezom, Kolski je pronašao u jednoj istinitoj ličnosti i istinitom događaju. U neprohodnim predelima poljskih Tatra pronađen je čovek bez identiteta, za kojeg se kasnije ispostavilo da je avganistanski veteran, ratni heroj koji je posle niza misija u Avganistanu bio otpušten iz vojske, da bi se po povratku u Poljsku skrivao po planinskim vencima, proganjan svojim demonima i u očiglednom posttraumatskom stresu.
Svom filmskom junaku Jan Jakub Kolski nudi izlaz, a to je ljubav. Ona je u filmu „Ubiti dabra” mračna i misteriozna, ali strasna i moćna, i kao takva više je u funkciji buđenja svesti gledalaca o neophodnosti postavljanja pitanja o uticaju proživljenog rata na psihu vojnika-povratnika sa ratišta.
Vedrinu i salve smeha u gledalištu do sada je doneo jedino češki film koji se zove „Poljski film”, a režirao ga je Marek Najbrt koga poznajemo po filmovima „Šampioni” i „Zaštitnik”. U ovoj iščašenoj komediji, pravom malom filmskom eksperimentu na temu snimanja filmova i filmskih koprodukcija, Najbrt nudi iskrenu priču o prijateljstvu i apsurdnosti glume. Na granici između realnosti i fikcije i kroz filmski žanr koji je zapravo najbliskiji žanru rijalitija, Marek Najbrt nam daje duhovitu meditaciju o stvarnom životu i iluzijama četiri danas dobro poznata češka glumca, drugara sa češke akademije, kojima se konačno pružila šansa da zajedno, za sopstvene pare i uz koproducentsku pomoć, u odnosnu na češku kinematografiju daleko bogatije Poljske, zajedno snime film.
Šale na sopstveni, ali i poljski filmski račun, na račun nadaleko čuvenog „češkog humora” i ozbiljnosti „poljskog filma”, glumačke bravure Pavela Liške, Tomaša Matonoha, Jozefa Polašeka i Mareka Danijela, kojem Najbrt pridružuje i „zavidnog” slovačkog kolegu Jana Budara, a svi igraju sami sebe, izazivaju salve smeha u gledalištu. Gromki aplauz još tokom glumljene odjavne špice i posle filmskog kraja, svedoče da je provokativna priroda ovog subverzivnog i kvazidokumentarnog Najbertovog filma, u kojem sve izgleda kao velika i autentična glumačka improvizacija, a jasno je da nije tako, sa lakoćom pronašla put do srca gledalaca...
Dubravka Lakić
objavljeno: 05.07.2012.
