Izvor: Politika, 12.Nov.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mala istorija korupcije
Nije slučajno da je Milan Stojadinović, prvi političar koji je koristio moderne medije, bio i vrhunski berzanski špekulant. Njegova najveća mahinacija bila je otkup obveznica ratne štete. I pored toga bio je jedan od naših najboljih ministara finansija, a kao premijer je napravio najveće privredne uspehe
Veza između korupcije i razvoja, odnosno propasti neke zemlje, nije jednostavna. Negde korupcija zatre društvo i privredu, kao u Africi. Drugde ne smeta mnogo razvoju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao u istočnoj Aziji. Znalac kulture supsaharske Afrike, Zoran Ćirjaković, prepričavao mi je kako teoretičari porede afričku korupciju sa baobabom, ispod koga ništa ne raste, dok je ogromna korupcija u istočnoj Aziji kao mango, koji ipak daje neki plod.
Korupcija prati modernu srpsku državu od njenog nastanka. Knez Miloš, po Slobodanu Jovanoviću najveći srpski politički um devetnaestog veka, „glavom najsjajnija slika vaskrsa srpske države“, kako kaže Milan Đ. Milićević, bio je, mereno današnjim merilima, veoma korumpiran državnik. Miloš je, savremenim jezikom rečeno, privatizovao državne prihode, recimo skoro sav izvoz, i umnožio svojih 200 dukata koje je imao kada je došao na vlast, na preko pola miliona, postavši jedan od najbogatijih Evropljana.
Ako bismo sada stali sa pričom, Miloš bi ličio na tradicionalne despote i moderne diktatore trećeg sveta. Međutim, kaže Slobodan Jovanović, Miloš je tekao državu kao što seljak stiče posed. Miloš nije pravio razliku između svog i državnog.Zato je deo novca koji je prisvojio koristio za državne svrhe, kao što su otkup hrišćanskog roblja od Turaka, pomaganje Vuka Karadžića, a povrh svega, na potkupljivanje turskih velikodostojnika. Uspevao je čak da potkupi i albanske glavare i okrene ih protiv turskog vezira. „Ponesi dukate i udri svakog kesom po glavi“, poručivao je tim povodom svom saradniku Avramu Petronijeviću. Njegovo lukavstvo sa umanjenim prikazivanjem statističkih podataka o poreskim obveznicima pred Turcima uštedelo je ogroman novac Srbiji.
U našoj istoriji je bilo i vrlo modernih načina zloupotrebe političkog položaja. Nije slučajno da je Milan Stojadinović, prvi političar koji je koristio moderne medije, bio i vrhunski berzanski špekulant. Njegova najveća mahinacija bila je otkup obveznica ratne štete. Ove obveznice pale su na manje od desetine nominalne vrednosti. Agenti su ih po selima otkupljivali od baba za ogledalca i češljiće. Onda je Stojadinović, tada ministar finansija, najavio otkup tih obveznica. Razume se, tu najavu je prvo prošaputao svojim partijskim drugovima i članovima vlade, koji su se razleteli da pokupuju obveznice. Za nekoliko meseci njihova vrednost je porasla dva do pet puta. Danas bi se reklo, pravo insajdersko trgovanje informacijama, za koje se na Volstritu robija. I pored toga, Stojadinović je bio jedan od naših najboljih ministara finansija, a kao premijer je napravio najveće privredne uspehe, kada se ima u vidu kratko vreme.
Nostalgičari za komunizmom i Titom tvrde kako u to „zlatno doba“ nije bilo korupcije. Zapravo to je bilo i „zlatno vreme“ korupcije. Posle puritanske strogosti revolucije i prvih posleratnih godina, kada se za sitnu krađu gubila i glava, nastupila je, kako je još sedamdesetih godina pisao Dobrica Ćosić, Titova „prijatna tiranija“ i „vesela despotija“, koja je korumpirala skoro ceo narod, davši mu mogućnost da kraducka, da ne radi mnogo, da troši nezarađeno i prostire se preko gubera. To je bio sistem kolektivne, opštenarodne korupcije, u kome su najviši rukovodioci bili srazmerno skromni, mereno standardima današnjih bogataša. Ali su zato čitavi sektori društva udobno živeli na račun drugih. Najskromniji činovnik u kakvoj privilegovanoj firmi ili državnoj ustanovi živeo je daleko bolje od vrhunskog stručnjaka u „običnom“ preduzeću.
Jedan od najvećih izvora nepravedne raspodele, pa i korupcije, bili su društveni stanovi. Deljeni su pre svega privilegovanim kolektivima (izvoz, banke, vojska, policija). A i unutar preduzeća se stalno muljalo sa njihovom raspodelom, što je dovodilo do stalnih svađa i omraza među zaposlenima. Na kraju socijalizma, Miloševićev režim je korumpirao milione, omogućivši im da za nekoliko maraka otkupe stanove, čime je država oštećena za milijarde evra. Reći ćete, izdvajali smo iz zarada. To je samo delimično tačno. Statistički je mnogo manje onih zaposlenih koji su dobili društveni stan, od onih čije je izdvajanje propalo. Kada bi se na to dodala šteta od nezarađenih plata na nepotrebnim radnim mestima, došlo bi se do sume od više stotina milijardi evra.
Krupne otimače državne imovine porede sa krokodilima, koji telesinama svojih na brzinu stečenih kompanija talasaju malu srpsku baru. Mnogima se čini da su ovi golemi grabljivci rastrgli i proždrali narodno bogatstvo. Delimično jesu. Ali, skloni smo da previdimo milione Titovih samoupravljača koji su „izgrickali“ narodnu imovinu, poput pirana. Pirane proždiru svoj plen u velikim jatima dok ga skroz ne oglođu. Na lični standard i potrošnju su spiskana sredstva za saobraćajnu infrastrukturu, bolnice i škole. Nešto slično su uradili i današnji Grci.
Vratimo se na početno pitanje: da li društva propadaju zbog korupcije? Zavisi od načina ubiranja plodova korupcije. Naši su ljudi, koji danas otimaju narodno, kao i afričke kleptokrate, kao bahati uljezi u tuđem voćnjaku, više izlome granja nego što pojedu voća. Nasuprot njima, Miloš je uzimao, ali je ostavio zasad, što rade i političari u konfučijanskim zemljama.
Predrag Marković
objavljeno: 13.11.2011.
