Izvor: Blic, 18.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mala ali vredna
Mala ali vredna
Za vreme tek završenog 'Sterijinog pozorja' izašla je 'Mala istorija srpskog pozorišta (XIII – XXI vek)' iz kompjutera Petra Marjanovića, u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine. Mala a na blizu 600 stranica. Napisao ju je profesor, a nije profesorska. Po težnjama objektivna, a tu i tamo neskriveno lična. Po težnjama napolitička, pa ipak politički opredeljena. Blago konzervativna, a ipak sa poštovanjem za nove pozorišne tendencije. Ipak se autoru desilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da, bez vidnog razloga, izostavi sa 'levog' umetničkog krila CZKD, a sa 'desnog' umetničkog Stevu Žigona kao reditelja.
Pored svih jasno izraženih ograda i opreznosti oko osetljivih tema, Petar Marjanović je pokazao izvesnu meru hrabrosti, svestran da će mu neke stavove i tvrdnje osporiti. Ne primer što je u korpus srpske pozorišne kulture uključio dubrovačku dramsku književnost, uz argument da su je najčešće na srpskom jeziku pisali Srbi katoličke vere.
Petar Marjanović se jasno opredeljuje kad navodi najbolje u određenoj pozorišnoj oblasti. Tako bez zazora tvrdi da su vrhunski trolist savremene srpske dramaturgije Aleksandar Popović, Ljubomir Simović i Dušan Kovačević. Izdvaja bez mnogo kolebanja i u drugim oblastima teatra one koje on smatra najboljim.
Petar Marjanović se usuđuje da bez vremenske distance ocenjuje pozorišne događaje iz bliske prošlosti (a piše čak i o tek završenom jubilarnom 50. 'Sterijinom pozorju' i spominje najnoviju Savinovu režiju Ace Popovića, ne libeći se ni estetskih ni političkih kvalifikacija na osetljive teme, kao što je pozorišna delatnost za vreme nacističke okupacije ili za vreme Miloševića, koju neki takođe smatraju kolaboracijom. Marjanović se u tim slučajevima veoma dobro pomaže njemu bliskim citatima iz pera pozorišnih kolega.
Zamerki u ovoj vrsti poduhvata lako nalazi svako i svagda, naročito oni nezadovoljni svojim malim mestom u maloj istoriji. Ali važi ono - ko zna bolje, široko mu polje! Eto, nek napiše veliku istoriju srpskog pozorišta...
Bela kuga
Bela kuga već dugo hara Srbijom. Sve je manje porodica koje se odlučuju na drugo ili, ne daj bože, treće dete, dok se u školama broj đaka koji polaze u prvi razred značajno smanjuje. Težak ekonomski položaj, sve veći broj nezaposlenih, nedostatak poverenja u institujcije, loša politika socijalne zaštite, a da ne spominjemo male plate, samo su neki od razloga koji su doprineli pomenutom stanju stvari. Spremnost države da finansira prvi pokušaj veštačke oplodnje i time utiče na smanjenje rastuće neplodnosti mladih parova jedan je od pokazatelja da su nadležni rešili da se sa problemom bele kuge uhvate u koštac na sistemski i planiran način.
To je, naravno, u redu, ali je mala vajda u kulturi koja je postavila drugačije standarde. Jer jedan od važnijih uzroka bele kuge jeste promenjeno i sve lošije komuniciranje. Uz pomoć neviđenih tehničkih pomagala, a na prvom mestu mobilnih telefona i Interneta koji zapravo samo pružaju iluziju jednostavnih i lakih kontakata, ljudi počinju da zaboravljaju na prednosti stvarnog, prisnog i neposrednog komuniciranja. Uprkos stotinama pisanih poruka koje razmenimo u danu, bebe se ne prave preko Interneta, a još manje preko mobilnih telefona!
To što su mobilni telefoni od nas napravili šetajuće dispečere, pogoduje sve prisutnijoj korporativnoj logici društvene organizacije koja od svojih zaposlenih mladih ljudi ne pravi više klasične japijevce (a njih je odlikovala samostalnost i inventivnost u biznisu), već svojevrsne moderne janičare kojima je, kao i njihovim slavnim prethodnicima, zabranjeno da se žene ukoliko žele da ostanu u igri, a to će reći u braku sa kompanijom.
Bela kuga je zato ne samo posledica pomenutih teških lokalnih prilika, već i sve prisutnijeg kulturnog obrasca koji od intimnosti beži kao đavo od krsta, neodoljivo držanje za ruke prepušta adolescentima, od ljubavi pravi lakrdiju, od romantike farsu, a prema braku se odnosi sa cinizmom na koji više niko ne reaguje. Jer ako je u pravu pesnik da su sve bebe 'od čiste ljubavi napravljene', onda zaista treba da se zapitamo u kakvom to svetu živimo.
