Izvor: Politika, 01.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majstor dve škole
Sećanje: Ranko Munitić (1943-2009)
Ranko Munitić bio je jedan od poslednjih, ako ne i poslednji kritičar pravog kova. Pod ovim podrazumevam filmsku kritiku kao vokaciju, ozbiljnost, znanje i izgrađen pristup, apsolutne uslove za ovakav metier u prošlom i svim prošlim vekovima. Uložio je u nju baš sve što je imao i doživeo da mu se velika ljubav vrati. Bio je rado čitan, slušan i gledan. I celim svojim delom dokazao koliko je poziv koji je odabrao potreban i plemenit.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Jednom se potrudio da celoga sebe opiše sa malo reči. Evo tog opisa: „Rođen 3. aprila 1943. godine. Detinjstvo provodi u Trogiru, školovanje obavlja u Zagrebu, proputovao svetom, 1972. se definitivno nastanjuje u Beogradu. Po nacionalnosti čovek s mora, po stranačkoj pripadnosti filmofan, po zanimanju criticus vulgaris, po ubeđenju alternativac, a po statusu slobodnjak odnosno marginalac. Od 1961. piše i objavljuje manje i veće sastave o filmu, kino-amimaciji, stripu, fantastici, televiziji, glumi i glumcima. Veruje u pravo na sopstveni izbor i u život do smrti.”
Filmska kritika ostaje Munitićev glavni životni izbor, ono što je u šali nazivao criticus vulgaris, ali daleko i od kakve običnosti i prostote. Taj lepi zanatučio je od svog filmskog tate Branka Belana, koji ga jedoveo u „Telegram”, najbolje zagrebačke novine za kulturu svih vremena. Tu je pekao zanat kritičara. Svaka reč, svaka pomisao, svaki izrečeni sud bio je pod bespoštednom paljbom velikog erudite i literatora. Tu se kovao onaj stari, od nerđajućeg duha saliven čudotvorni mač koji je sekao tačno i pravično, od svih poštovan.
Kada je 1971, još u toku maspoka odlučio da se odseli u Beograd („jer sam video kuda ide ova zemlja”), došao je na izvorište nove kritičarske baštine, koju je proučavao i uznosio postajući vremenom i sam deo beogradskog kruga filmskih kritičara, na čijem je početkustajao Boško Tokin. I „Boka-Toka” imao je svoje propozicije – filmski ukus i nepristrasnost – kojima je Munitić pridodao duhovitost i originalnost, iščašenost i uvrnutost, sa sve nadrealističkom hipotekom i Makavejevljevom umetnost treba cimnuti. Ustvari, Munitić je bio majstor, možda i sinteza, dve škole kritičkog mišljenja: zagrebačke, koja je vukla na stare, solidne akademske obrasce Mitteleurope i beogradske, vazda lucidne i začudne, balkanske i kosmopolitske, u suštini oduvek alternativne, što ga je, ubeđen sam, i privuklo na ovu stranu. On nije bio duhovni apatrid, što je s pravom pripisivao Fricu Langu, već je beogradsku sredinu svojski prihvatio i nastojao da postane njen u najlepšem smislu te reči. Takođe i u duhu jednog iskrenog i integralnog jugoslovenstva, kome je dosledno isplatio dug.
Ali poslednje i najvažnije, što su i Tokin i Belan podrazumevali, a nisu postavljali kao uslov svih uslova: moral. Kritika je, za njega, bila etički čin.Izgrađene etičke vertikale uporno se držao kao „sopstvenog izbora u životu do smrti”, koja ga je zadesila ovog proleća. A i sada, kada ga više nema, ova vertikala neće lako iščileti.
Božidar Zečević
[objavljeno: 02/04/2009]
.jpg)
