Izvor: Blic, 27.Jul.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majkl Bauring
Majkl Bauring
'Artget'
Autor: obrazovanje stekao na Kingston univerzitetu u Londonu i u Ateljeu Manos Plas u Amsterdamu; proputovao svet: od Evrope do Meksika, Gvatemale, El Salvadora i Tanzanije, Mozambika…; u avustu i septembru 2003. posetio Srbiju; u januaru 2004. ponovo došao, na duže, radi projekta koji je sada izložen.
Vreme: zima i proleće u Srbiji.
Tema: fotograf beleži, naravno, ono što vidi, ali se postavlja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pitanje šta vidi. Mogućnosti posmatranja/promatranja Srbije u tranziciji su ogromne. Uglavnom, kao i u svakoj sličnoj zemlji, najšire se mogu sagledati kroz kontraste, prljavog i čistog, sirotinjskog i luksuznog, prirodnog i izveštačenog. Ali, Bauring nema 'tranziciono' oko. Dakle, on ne snima društveni trenutak jedne zemlje, već trenutke kao globalnu pojavu. Njegovi, a naši lokalni, fragmenti tog života ni po čemu se ne razlikuju od sličnih bilo gde. 'Vrhunac' je izrovani autoput. Kao da takav ne postoji više nigde na svetu!
Koncept: od dokumentarne fotografije koja po sebi svedoči o životu, preći na osmišljavanje dokumentarne fotografske izložbe, podrazumeva individualni pogled na život: izbor snimaka prema zamisli autora. Povezivanjem tih 'slika' u celinu (izložba) može se dobiti zanimljiv ugao posmatranja života. Gledalac tada otkriva autorov stav. Bauringov stav je, međutim, ovde nedokučiv. Tačno je da nema ničega što ne bi trebalo zabeležiti, ali u tom moru slika koje se uživo nude, potrebno je i videti: šta se hoće postići. Čini se da se Bauring u tom htenju izgubio kao vanzemaljac kome je u zemlji Srbiji sve drugačije nego bilo gde na svetu čak i izanđali poluzavejani automobil ispod krošnje savijene od snega.
Prag
(Miodrag Maticki, Vučjak Adele Argeni, Stubovi kulture, 2004)
Ove pripovetke su zajedničkim junakom, temom i atmosferom zbližene toliko da mogu da budu shvaćene kao poglavlja autobiografskog romana; u njegovoj okvirnoj priči bilo bi autorovo prevazilaženje straha od smrti. Od jednog do drugog naslova nema razvoja radnje, već samo mozaičnog dopunjavanja i evociranja sveta autorovog detinjstva, 'kratke ravnoteže nas i svemira'. Međutim, njega ne privlače sećanja na mladost i dečačke zgode, već na prva suočavanja sa prolaznošću koja mute idilu elegičnim tonovima, čineći je čudnom i misaono bogatijom.
Zato u pripovetkama oživljavaju neki drugi, nekadašnji starci i starice koji ovim svetom prolaze kao tužni i dobri duhovi ('Dvostruki sprovod'), dok se njihovo vreme (pre Drugog svetskog rata) s uzdahom poistovećuje sa dobom viteštva i spokojstva ('Sajdžijin sat'). Ponovni susreti sa pokojnicima, najpre u sećanju, a onda, avetinjski, i na javi, polako prevode junaka sa 'ovog' na 'onaj' svet ('Harmonika iz Osnabrika', 'Anđeo na biciklu'). Pokušavajući da odredi 'liniju zavičajnosti' (u 'Satu' i 'Pragu', sa dirljivim i divnim uspomenama na majku), on briše napetost između svog (zaštićenog, magičnog) i stranog (otvorenog, opasnog) sveta, između rodnog Velikog Središta i Vršca i Beograda u kojima je proveo ostatak života i zaključuje da je zavičaj i mesto za njegov grob 'tamo gde se raširenih ruku sačekuju izabrani mrtvi iz starog kraja'.
Ova knjiga, elegična i potresna, realistična i bajkovita, najlepša je zato što se njen junak ljudski i mudro, ispovedajući tugu i strepnju, suočava sa smrću.
