Izvor: Blic, Beta, 24.Nov.2008, 21:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Magija Miroa u šezdeset dve slike
Povodom obeležavanja 125 godina od osnivanja Gradskog muzeja Sombor, ta ustanova, u saradnji sa Institutom „Servantes” i Ambasadom Španije u Beogradu, u četvrtak, 27. novembra, u 13 sati, otvara izložbu „Magija Huana Miroa” koju je osmislila Marisa Oropese. Na postavci će se naći 63 Miroova dela koja nas, kaže kustoskinja, „uvode u poetičan i veseo Miroov svet”. Posle Sombora, od sredine januara do početka februara, ova izložba će biti predstavljena >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i Beograđanima, u Galeriji „Progres”.
Naša publika nikad do sada nije imala priliku da uživo vidi nijedno Miroovo delo. Svi crteži i grafike ovog puta izloženi potiču iz poslednje Miroove faze, zbog čega su posebno vredne, jer, objašnjava direktor „Servantesa” Huan Fernandez Elorijaga:
- Otkrivaju nove tehnike koje je Miro koristio, kao što su različiti otisci, vosak, šmirgla, izgužvan papir. Kao i u slikarstvu, i u grafici, Miro crteže stvara brzo i lako, služeći se ponekad i prstima. Skrenuo bih pažnju na delo „Pomozite Španiji” zbog svoje istorijske vrednosti. Miro je ovu sliku realizovao 1937. u nameri da svetu pokaže prilike u vreme građanskog rata i zatraži pomoć evropskih zemalja za borbu protiv fašizma.
„Teško mi je da objasnim svoje slikarstvo, jer ga uvek stvaram u nekom stanju halucinacije, isprvociran nekim šokom, objektivnim ili subjektivnim”, govorio je Miro čiji svet radosti nastaje iz asocijacija i metafora koje spontano bira. Miroov antiintelektualizam je euforičan, legitimiše se jasnom dikcijom.
Kustos izložbe Marisa Oropesa ističe da je Miro stvari predstavljao onako kako ih oseća, ili kako bi voleo da ih i mi osećamo, a ne onako kako ih vidimo, otkrivajući da za njega svaki trun prašine poseduje neku divotu (dušu), da mu najjednostavnije stvari daju ideju, ali da bi njima bio ganut, čovek mora da sačuva iskrenost i čistotu u sebi.
Miro je jedna strana medalje španskog nadrealizma (Dali je druga, jer je za razliku od Huana oduvek nastojao da objektivno predstavi iracionalno, to jest nesvesno, a to je nemoguće). Zato nije čudo, što Miroovo delo svima deluje detinje radosno, a Dalijevo usiljeno kitnjasto.
I Miro kao i Dali želi da vizuelnim sredstvima otkrije kako izgleda nesvesno. „Njegova slika nije projekcija već produžavanje unutrašnjeg bića”, napominje Đulio Karlo Argan, kao kad bi se mozak prikačio na neku spravu koja bi sama beležila šta se u njemu dešava. Miroova ruka je samo provodnik, zato je njegova umetnost nešto najiskrenije što pamti istorija umetnosti. Da li je bio ironičan kada je u društvu slikara koji su sledili figuraciju za svoja dela rekao da su ništavna. Verovatno, jer ove reči su bile upućene Pikasu u čijem je sunčevom sistemu Miro figurirao samo kao jedna planeta, jer se nije bavio retorikom.
Ako se, ipak, danas pitamo u čemu bi bila Miroova angažovanost, odgovor nalazimo u društvu kome pripada. Špansko ili francusko (u kome je neko vreme boravio), svejedno, posle ratne katastrofe, okretalo se ka proizvodnji. Proizvodnja i profit postajali su novi racionalni mitovi. Ne samo što su bili nedostižni - jer se sistem nikad ne zadovoljava postignutim tražeći sve više i od čoveka i od mašine - nego su jedinku brisali kao biće, složeno biće, koje ima i svoju desnu i svoju levu stranu. Miro je osetio da je igra sloboda koju društvo polako ukida. I pristao (dosledan u dečjoj čednosti) da bude planeta koju je nemoguće do kraja istražiti.
Gest za uzor
Izložba „Magija Huana Miroa"” najpre u Somboru, a potom u prestonici, primer je decentralizacije srpske kulture koju podstiče Ministarstvo kulture, ali i Pokrajinski sekretarijat za kulturu. Plod je inicijative Gradskog muzeja Sombor koji ju je realizovao uz pomoć „Servantesa” i tako jednom ekskluzivnom postavkom najavio proslavu svog jubileja. Bilo bi dobro da ovakvih gestova ima više.
Dve retrospektive za života
Huan Miro je rođen 1893. u Barseloni. Školovao se u rodnom gradu, a u Parizu se upoznao sa avangardom i Andreom Bretonom koji je kasnije za njega rekao da mu „nadrealizam duguje najlepše pero svog šešira”. Tokom Španskog građanskog rata bio je otvoreno na strani revolucionara, zbog čega je s porodicom izbegao u Pariz. Tokom Drugog svetskog rata vratio se u Barselonu, a potom nastanio na Majorki gde je doživeo duboku starost. Svestrano talentovan, radio je kostime i dekor za ruski balet, murale za Univerzitet Harvard i zgradu Uneska, bio je keramičar, pesnik. Opčinjen pećinskim slikarstvom i praistorijskom skulpturom, stvorio je originalan stil nazvan biomorfna apstrakcija čija su osnovna sredstva crtež i mrlja. Miroove teme su noć, zvezde, mesec i žene. Kao vrstan grafičar, na Venecijanskom bijenalu 1954. dobio je veliku nagradu, a četiri godine kasnije i nagradu „Gugenhajm”. Za života je imao dve retrospektive, 1941. u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku i 1962. u Nacionalnom muzeju moderne umetnosti u Parizu. Doživeo je i da 1975. u Barseloni bude osnovana fondacija koja nosi njegovo ime.
