Izvor: Politika, 16.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Magični prizori
Holandski plesni teatar prikazao tri izuzetna ostvarenja svojih koreografa, dela puna prizora čiste i uzvišene lepote
Četvrti Beogradski festival igre otvorila je u "Sava centru" jedna od najboljih svetskih igračkih kompanija – Holandski plesni teatar, prikazavši tri izuzetna ostvarenja svojih koreografa – čuvenog Jiržija Kilijana i mladog britansko-španskog para, Pola Lajtfuta i Sol Leone.
Prvi balet ove večeri bio je "Krila od voska" ("Wings of Wax"), Kilijanovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ostvarenje iz 1997. godine, na muziku Baha, Glasa, Kejdža..., inspirisano legendom o Ikaru. Na sceni je veliko drvo okačeno naopačke što na zanimljiv način ukazuje da se radnja dešava u oblacima. Na sceni osam igrača u crnom brzo, tehnički briljantno izvode nizove zanimljivih koreografskih pasaža.
Najčešće su u snopu svetla koji sa strane pada na scenu (sunce koje im topi krila), a onda se povlače u polumrak. Povremeni trzaji stopala ili šaka uklopljeni su sa slivenim brzim piruetama i podrškama u kojima se dobija apsolutni osećaj levitacije. Kilijan na majstorski, samo njemu svojstven način, kreira duete, onda ostavlja četiri devojke da lagano koračaju u mestu u sloumošnu dok mladići igraju furiozno, proklizavajući po sceni i demonstrirajući lake, visoke skokove. Sami kraj, iako estetski izuzetno lep, ne dovodi se u vezu sa Ikarovim padom (jedan par pleše lagano u polumraku). Očigledno je ovaj mit bio Kilijanu tek maglovita polazna ideja za njegove maštovite, suptilne i najčešće sasvim apstraktne koreografske bravure.
Drugi balet "Govori u svoje ime" ("Speak for yourself") Lajtfuta i Leone izuzetno je impresivan plesni komad. Na samom početku mladić izlazi na scenu sa skrivenom napravom na leđima iz koje izbija dim, pa tako plešući on i dim zajedno kreiraju zanimljive forme. Pridružuju mu se i drugi igrači, igraju nervozno, brzo, lomeći tela na svim delovima na kojima se ona mogu saviti, iskriviti, zgrčiti... A onda na sceni počinje da sipi kiša koja donosi mir, i stvara melanholičnu, opijajuću atmosferu. Sivi trikoi igrača, njihova besprekorno izrađena mišićava tela koja mogu da izvedu apsolutno sve što imaginativni Lajtfutov um može da zamisli, dim i kiša, kombinacija Baha i Stiva Ričija... kreiraju zaista nesvakidašnji scenski doživljaj. Scena se polako natapa vodom pa svako proklizavanje, svaki zamah ruke ili noge po podu dobijaju dodatni efekat raspršene vode. Iako bez ovih scenskih efekata svakako sam komad ne bi imao toliku jačinu, Lajtfutov stil je zanimljiv i originalan, a igrači, uključujući i našeg Zorana Markovića, virtuozni.
I na kraju – "Katran i perje" ("Tar and Feathers"), najnovije, prošlogodišnje Kilijanovo ostvarenje – balet inspirisan Beketovim tekstom "Šta je reč". Ali i ovde je to samo polazište sa koga Kilijan gradi svoju magičnu scensku konstrukciju, izmaštava samo njemu znane zaplete koji liče na snoviđenje. Na sceni je crni klavir na izuzetno visokim, tankim nogama, na kome svira pijanistkinja Tomoko Mukajama. Atmosfera je začudna, pola poda je crno pola belo, igrači u crnom izvode čas geometrijski precizne i odsečne, a čas potpuno spontane, opuštene pokrete. Neki su sasvim mirni, neki u jakom unutrašnjem rascepu. Za Kilijana je karakteristična izuzetna preciznost, poziciranje tela tako kao da od te pozicije zavisi opstanak univerzuma, kao i istančan osećaj za detalje, pa tako i ovde on gradi delo čiste, savršene forme. Svaki pokret nosi određeno značenje, svaka deonica je bogata simbolima. Katran i perje je pomalo nadrealno, pomalo apsurdno, u svakom slučaju potpuno očaravajuće delo, u kome kao i u prethodna dva baleta sa repertoara Holandskog plesnog teatra ima puno prizora čiste, uzvišene lepote.
Jelena Kajgo
[objavljeno: 16.04.2007.]
