Izvor: Blic, 17.Jan.2017, 14:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MIT O BETOVENU Da li je bio komunista, nacista, prikriveni melez...
Da li ga je gubitak sluha kreativno oslobodio? Da li je imao afričke krvi? Da li je napisao muzički komunistički manifest? Ovaj i mnogi drugi mitovi stavljeni su pod lupu na izložbi "Ludvig van: Mit o Betovenu" koja je do kraja januara otvorena u Pariskoj filharmoniji.
Leta 1812. Gete i Betoven šetali su ruku pod ruku ulicama banje u Teplicama (u današnjoj Češkoj), kada su im u susret naišli vojvotkinje i vojvode.
"Moraju oni da propuste nas, a ne obratno", rekao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je kompozitor pesniku. Međutim, 21 godinu stariji Gete, iskusni dvoranin, skinuo je šešir, pomerio se u stranu i naklonio.
"Čekao sam te", rekao mu je Betoven kada ga je Gete konačno sustigao, "jer te poštujem i divim se tvom radu, ali ti pokazuješ previše poštovanja prema tim ljudima".
Za Betovena su samo umetnici bili jedino pravo "plemstvo".
Ovaj događaj opisala je 20 godina kasnije njihova zajednička prijateljica Betina fon Arnim. Njena priča inspirisala je Karla Rolinga da načini sliku "Incident u Teplicama".
Slika poziva na razne interpretacije: godine osakaćene kompromisom, mladost koja se neustrašivo suprotstavlja starim vrednostima, umetnik kao protohipster u sukobu sa društvom i građanstvom...
Samo, postoji jedan problem: ovaj događaj se verovatno nije desio, svakako ne onako kako ga je Fon Arnimova opisala.
To je jedna od nekoliko anegdota o Betovenu koje ova zabavna izložba istovremeno i podstiče i demantuje. Ona je tipičan primer kako, kada je reč i o Betovenu ali i o drugim velikim umetnicima, mit uvek nadjača realnost. Prvo hrani našu glad za pikanterijama, drugo je ono što naučnici stavljaju u prašnjave knjige, ocenjuje Stjuart Džefris u svom prikazu u "Gardijanu".
Naročito zgodna tema za domaštavanje bila je Betovenova gluvoća. Ovu, bez dileme, veliku tragediju neki su interpretirali kao blagoslov, i za umetnika i za nas.
Viktor Igo, otkriva izložba, smatrao je da je gubitak sluha oslobodio Betovena da piše muziku neopterećen tradicijom. Za vajara Antoana Burdela, čija je bronzana statua izložena u Pariskoj filharmoniji, Betovenova gluvoća mu je omogućavala da čuje harmonije iz raja, možda čak i samog Boga.
U jednoj instalaciji na izložbi vajar Samjuel Ejden se poigrao sa ovom idejom i posetiocima je na aspolanju aparat za uši kojim mogu, otprilike, da steknu utisak kako je Betoven mogao da (ne) čuje Mesečevu sonatu i samim tim raskirnkava mit da je kompozitor imao "hot lajn" direktno sa rajem.
Na izložbi se nalazi i Betovenova maska koju je 1812. načinio bečki vajar Franc Klajn. Budući da je kompozitor morao da žmuri dok mu je gips nanošen na lice (sa dvema saamčicama u nosu, da bi mogao da diše), pogrešno je smatrano da je reč o posmrtnoj maski. Ludvig je tada imao 42 godina i još 15 godina života pred sobom. No, na izložbi se nalaze i prave posmrtne maske.
Ova izložba ne pokušava da nam pruži istinu lišenu mita već da ukaže na to šta smo napravili od čoveka još od dana kada je preminuo, 6. marta 1827, i kada je cela Evropa tugovala: načini smo ga besmrtnim, njegove delove tela pretvorili u svete relikvije (izložen je, recimo, pramen njegove kose), od njegove kuće napravili smo mesto hodočašća, a njegov život sveli na anegdote.
Od Gustava Klitma do Jozefa Bojsa, od Andrea Žida do Mihaela Hanekea i Stenlija Kjubrika, Betovenov duh ne prestaje da proganja umetnike i stimuliše njihov sluh, vid i um. Herojske dramatizacije, intimni portreti, bombastične skulpture, performansi, reklame, filmovi, propagandni posteri, romani, eseji, arhitektonske makete i savremene instalacije: preko 250 vizuelnih i akustičnih radova odaje počast čudesnoj i bogatoj mašti koju je raspaljivao Betoven.
Kako su to kustosi lepo primetili, Betoven je posle svoje smrti postao "sveprisutno odsutan".
Izložba se otvara kakofonijom raznih Betovena: Čak Beri koji peva "Roll Over Beethoven", video kolaž od raznih koncertnih izvođenja Ludvigovih kompozicija, Bitlsi u filmu "Help!" pevaju Odu radosti u podrumu jednog paba.
Da li je Betoven bio preteča nacista, lenjinist pre nego što je ta reč i skovana ili glas mira? Sve to i ništa od toga, ukazuje izložba. Da li je bio pristalica evropske civilizacije ili čovek koji je krio svoje afričko porekl? Oba, nema sumnje, a ova druga mogućnost je istražena u video radu Terija Adkinsa u kojem se Betovenov portret transformiše u crnog mladića istog izraza lica, samo sa dredovima na glavi.
Jedna galerija prati kako je kompozitor korišćen u političke svrhe: "Da li će Betoven zaustaviti Hitera?", pita se muzički magazin "Etida" (The Etude) na svojoj naslovnoj strani iz 1941. godine.
Ta naslovnica visi na zidu pored ekrana koji prikazuje snimak sa Hitlerovih Olimpijskih igara 1936. u Berlinu, uz muziku Ode radosti.
Nedaleko odatle Betovena je "prisvojio" Lenjin. U filmu "Appassionata" Jurija Višinskog iz 1964. ruski revolucionar sluša pijanistu kako izvodi sonatu iz naslova u svom stanu, dok napolju pada sneg. Lenjin se u sebi divi kako sonata teče od kapitalističkog pakla do komunističke nirvane. "Betoven je budućnost" - zaključuje on.
Kao i dobar deo durgih eksponata i ovaj insert je prilično smešan. Izložba vrvi od fascinantnih ideja, divne muzike i veoma loše vuzelne umetnosti.
Recimo, slika Betovenovog rođenja Fridriha Gezelšapa (1835-1898), prikazuje Ludviga u kolevci nad kojom su, između ostalih, jedna grčka boginja i Bogorodica koja detetu prinosi trnovu krunu - simboliku patnje koja će uslediti. Pomeri se, Isuse, stigao je novi vunderkind u grad!
Zapravo, čitav jedan segment izložbe posvećen je kompozitoru kao hristolikom iscelitelju. U insertu iz filma "Betoven" (1936) francuskog reditelja Abela Gansa majka kojoj umire dete pronalazi utehu u Patetičnoj sonati, a slika Lionela Balestijerija iz 1900. prikazuje Betovena koji svira violinu, pod božanskom svetlošću, u sobi punoj napaćenih ljudi, što deluje kao melem za njihove muke.
Da li je Lenjin bio u pravu? Da li je Betoven stvarno komponovao komunistički manifest? Nije s namerom, ako ga je uopšte i napisao. Tu tvrdnju ilustruje snimak koncerta u čast pada Berlinskog zida na kojem Leonard Bernštajn diriguje Odu radosti. A tu je i Kjubrikova "Paklena pomorandža" (1972) koja sugeriše da je Betoven komponovao idealnu muzičku pratnju za scene mučenja.
Šta je to u Betovenovoj muzici što stalno poziva na različite političke reinterpretacije? "Duboko ljudska, energija Betovenove muzike oslobađa ne samo estetsku emociju već i političku svest", piše u katalogu izložbe. "Njegova zaostavština izaziva u nama želju da autoritet jedne značajne figure povežemo sa inovacijama modernog sveta, da njegovo vizionarstvo spojimo i sa individualnim i sa kolektivnim težnjama. Betovenov mit i dalje snažno odjekuje i u umetničkom, političkom, socijalnom i religioznom pejzažu".
.jpg)
