Izvor: B92, 13.Avg.2008, 18:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lust, caution
Iako po meni Ang Li ne spada u neke posebno provokativne reditelje, naprotiv, krasi ga u nekom smislu, akademski stil režije, njegovi filmovi prilično sračunato udaraju na neke, reklo bi se već davno prežvakane tabue, uvek izazivajući bar malu dozu skandala ili pomeranja mejnstrim moralnih granica.
Najočigledniji primer za to je bio film «Brokeback Mountain» da bi se to sad nastavilo u «Lust, Caution».
Kratak sinopsis filma bi zvučao otprilike >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << ovako. Drugi svetski rat je u toku i Kina je pod Japanskom okupacijom.Grupa mladih studenata želeći da učini nešto više od pukog diskutovanja i moralisanja, odlučuje se za atentat na jednu od istaknutih ličnosti okupacionih vlasti, Mr.Yee-a. Međutim, kako to naravno nije lako, sem ako ne kanite izvršiti samoubistvo (ovo ne govorim iz ličnog iskustva ali sam čuo na tv-u od Nikole Kavaje), oni pokušavaju da mu se približe koristeći kao mamac glavu junakinju filma Wong Chia Chi.
Taj prvi deo filma je zapravo prilično dosadnjikav. Opterećen je stereotipovima i ne donosi ništa novo filmovima pokreta otpora. Neki klišei su tu pronađeni još od vremena «Otpisanih», a verovatno i ranije, i možete da uživate tek onoliko koliko ste kadri diviti se kineskom dizajnu tradicionalnih ženskih haljina. Međutim kada se jednom ta veza glavne junakinje sa pomenutim pripadnikom okupacionih vlasti, Mr.Yee-om, konačno uspostavi, tada dolazimo do dela filma koji je izgleda i bio osnovni pokretački motiv reditelja ali i pokretač tih mini skandala ili zgražavanja po svetskim A festivalima.
Skoro apsolutno podređena seksu, veza to dvoje ljudi ne pati od razmišljanja tipa "Da li mi kao par imamo budućnost?" već je do početka određena nekim pritajenim fatalizmom. Skoro pa sadistički prilaz seksu od strane Mr.Yee-a nam sugeriše da to nije nešto što bi moglo da potraje, a ta uporna, toliko tipična za orijentalce, ćutanja (setimo se ženskih likova u korejskim i japanskim hororima) nas samo upućuju na to da bi likovi svakog trena mogli priklati nekog ili bar sebe. Ang Li takvom seksu pokušava da pridoda razne druge aspekte i to na onaj za gledaoce teži način, a to je da sami pokušaju da rastumače čemu su to prisustvovali.
Ja sam to rastumačio donekle ovako: Po zvučnosti prelepog imena, junakinja Wong Chia Chi i pored toga što je stupila u vezu sa Mr.Yee-om iz patriotskih pobuda, uspeva toliko da se veže za njega da ga na kraju čak spašava sigurne smrti, pretpostavljajući ga sebi i svojim drugarima, koje time praktično osuđuje na smrt (kao i sebe samu) i sa kojima je i krenula u taj opasan poduhvat. Nažalost, njen požrtvovan primer ne sledi Mr Yee, koji ih šalje na streljanje.Iako nam reditelj ništa ne govori o njegovim daljim osećanjima, jednostavnim zaključivanjem shvatamo da se ni on nema čemu vratiti u svetu bez nje. Njegova odluka je više stvar straha, kojeg nekoliko puta pominje tokom filma ali i nemogućnosti da se otrgne mentalitetu od koga je potekao, naročito ako ga krasi svetski poznat i priznat fatalistički japanski duh.
Ang Li prilično brižljivo i diskretno slika odsustvo bilo kakvih normalnijih odnosa te mlade žene koja jedino preko seksa sa još jednom beskonačno usamljenom osobom ostvaruje mnogo više od svega ostalog što ima, a ima oca koji ne želi da je dovede kod sebe u Englesku, tetku koja je izdržava samo zato jer je to dobro naplatila od njenog oca, prijatelje rasturene negde po gradu i sa kojima na kraju krajeva nije ni stgila da ostvari neki baš dubok i prisan odnos i čini se razočaranje u ljubav sa aktivistom pokreta otpora. O tom razočaranju saznajemo samo kroz jednu jedinu repliku tokom fima, na koju čak i ne dobijemo adektvatan odgovor, jer odgovori na takva pitanja verovatno ne postoje ni u životu, nemo trasirajući put konglomeratu propuštenosti.
Dakle u takvoj situaciji Ang Li čak i pored minimalnog dijaloga uspeva da nam sugeriše da se između njih dvoje dešava nešto njima najvrednije, ali nam takođe plasira i jednu trenutno, čini se toliko akutelnu misao, da prazninu usamljenog bića požudno punimo kopuliranjem, što Ang Li još dodatno potcrtava izvesnim stepenom očajanja, plasirajući sekusalne devijacije recipročno stepenu ontološke samoće.
Moguće da se autor sa ovakvim stavom približio Sioranovom gledištu, koji je u jednom tekstu nazvavši patnju stanjem unutrašnje samoće, napravio paralelu između svetačkog zaborava sebe u Bogu, sa zaboravom sebe u seksualnoj slasti.»Kako bića nemaju drugi izlaz iz sebe, seksualnost premašuje svoj biološki značaj.» »Zar biti svetac ne znači stalni izlazak iz sebe?»
Iako nikad nisam spadao u Ang Li obožavaoce, niti ću to ikada biti, moram ipak da pohvalim njegovu stilsku eleganciju.
Iako na izgled dosta stereotipan, neki njegovi filmovi ipak zadiru dosta duboko u suštinu teme kojom se bavi na jedan prefinjen, diskretan način a sve to zahvaljujući vrlo preciznoj i odmerenoj režiji, govoreći nam o životu, tiho, kroz druge i treće slojeve onoga što vidimo.
Žudnja, u ovom slučaju je samo posledica, ma koliko to frazerski zvučalo, odsustva ljubavi, i praznine, koju, ukoliko smo tako ontološki usamljeni kao naša junakinja, nikakav patriotizam ne može ispuniti.To zna i žena Strahinjića Bana, posle samo dve nedelje(?) zatočeništva a kamoli neko ko je bez ljubavi čitav život, kao naša junakinja.
Mogući problem ovog filma može biti to, što će nas uzbuđenje dočekati kasnije u procesu razmišljanja, nego tokom samog gledanja. Međutim ako nas ni tada ne pokrene na razmišljanje, na koje čini mi se moramo biti primorani ukoliko bar malo razvijemo simpatije prema sudbini tužne Kineskinje koju nam je neodoljivo dočarala Wei Tang, onda mislim da za to prvenstveno treba da okrivimo sopstvenu mediokritetsku prirodu, mada, da budemo iskreni, ni reditelj nije genije.
