Izvor: Politika, 05.Sep.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ludost za uzor, bol za zastavu
Srpsko-albanski film „Medeni mesec” Gorana Paskaljevića, jedini sa Balkana u programima ovogodišnje Mostre
Venecija, Lido- Posle osam godina i Karanovićevog „Sjaja u očima”, konačno se jedan srpski film pojavio na prestižnom Venecijanskom festivalu. Tačnije, reč je o prvoj srpsko-albanskoj koprodukciji, filmu „Medeni mesec” Gorana Paskaljevića, koji je juče imao svetsku premijeru u okviru prestižnog programa „Dani autora”, praćenu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << srdačnim aplauzima odobravanja tokom i posle završene projekcije.
Ovo je petnaesti Paskaljevićev film. Zreo i precizno zaokružen, sa jasno definisanim likovima koji rađaju dobar emotivni naboj, gorko-humoran i „paskaljevićevski” poetičan, ali i u svom realizmu povremeno nemilosrdan.
U načinu tretiranja teme unutar zadatog geopolitičkog konteksta, i veoma human film. U svakom slučaju – značajan, jer otvara vrata za saradnju koja se do juče činila gotovo nemogućom, afirmiše neke suštinske ljudske vrednosti, ujedno odašiljući jasnu poruku Evropi, prilično neaktivnoj pred civilizacijskim pitanjima koje nameću nove generacije balkanske mladosti koja čeka pred njenim vratima.
Direktor programa „Dani autora”, ujedno i filmski kritičar – Đorđo Goseti, kaže da je Paskaljevićev „Medeni mesec” ujedno i „redak primer mere i harmonije u opisivanju sveta koji je od ludosti napravio svoj uzor, a od besplatnog bola svoju zastavu”.
Sa ovakvom definicijom, priznajem, rado ću se složiti, jer su albanski pisac (i slikar) Genc Permeti i Goran Paskaljević ispričali metaforičnu priču, koja o Evropi govori više nego što je ona u ovom trenutku možda spremna da čuje, delikatno ukazujući na njenu nesposobnost da veruje u čoveka i na njeno umeće da svoje granice zatvara predrasudama.
„Medeni mesec” prati gotovo istovetnu sudbinu dva mlada para koji napuštaju svoje balkanske domove u Albaniji i Srbiji i putuju na Zapad sa nadom da ih tamo čeka, ako ne lepša, a onda sigurnija budućnost. Albanski par putuje brodom za Bari, sa vizama dobijenim preko veze, dok se srpski par vozi vozom (preko Budimpešte) za Beč, sa pozivnim pismom tamošnje filharmonije.
Dva para se nikada neće sresti, ali je sve što im se događa podudarno. I jedni i drugi idu kao gosti na lokalnu svadbu, konfrontiraju se sa roditeljima i ekstremno-nacionalističkim zemljacima, u tajnosti pripremaju odlazak i sanjaju iste snove da bi ih na prvim šengenskim granicama dočekali isti problemi i zaplet dostojan jednog Kafke.
Sudbina im je gotovo do detalja ista, uslovljena istovetnim mentalitetom, tradicijom, zajedničkim balkanskim korenima i činjenicom da i jedni i drugi sa sobom nose teret i pečat događanja na Kosovu.
Film ne ide unazad, u prošlost, već gleda napred iz pozicije mladih, nove generacije koja nudi moguću drugačiju i u svakom slučaju lepšu sliku sveta.
Paskaljević ne pravi ustupke i ne koristi proverene klišee za postizanje dramatičnosti, već koristi ono što jeste realnost i Tirane i Beograda, ali i albanskog i srpskog savremenog sela. Njegovi filmski junaci su svesni svojih korena i njih se ne stide, od krvi su i mesa i stoga sa lakoćom ostvaruju bliskost sa gledaocem.
Oni, što se na novoustanovljenim evropskim granicama sa njima susreću i na njih mršte, oni su ti što bi trebalo da se nad sobom zamisle. Nad svojim nepoverenjem spram kulturološke i jezičke različitosti, nad svojim strahom od prihvatanja novog i drugačijeg...
Paskaljević vodi film sigurno i čvrsto, dominantno koristeći krupne planove u kojima do izražaja dolazi i vrhunska glumačka igra mudro odabranih albanskih i srpskih glumaca.
Među njima su i Jozef Široka i Mirela Naska (albanski par), Nebojša Milovanović i Jelena Trkulja (srpski par), Bujar Lako i Iljka Mujo (albanski roditelji), Danica Ristovski i Petar Božović (srpski roditelji) i Lazar Ristovski kao ujak koji je uspeo u tranziciji...
Uz Paskaljevića je i njegov veran tim, predvođen prvim asistentom režije Zoranom Andrićem, direktorom fotografije Milanom Spasićem Papijem i montažerom Petrom Putnikovićem... Kao producenti, osim Paskaljevića, potpisuju se još i Ilir Butka i Nikola Đivanović... Film Traje 95 minuta.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 06/09/2009]
