Izvor: Politika, 27.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ludilo realnosti
Briga o filmu je moja sudbina, kaže slavni reditelj kojem je festival organizovao veliku retrospektivu
Od našeg specijalnog izveštača
SAN SEBASTIJAN, 26. septembra – On za sebe najčešće kaže da je bezemljaš, građanin sveta. Nekadašnji filmski kritičar, poznati filmski scenarista, glumac, reditelj i producent – Barbet Šreder, poreklom je Švajcarac, rođen je 28. avgusta 1941. godine u Teheranu (Iran), detinjstvo je proveo u Kolumbiji, školovao se i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << počeo da radi u Parizu (od 1958. do 1963. pisao je kao novinar i kritičar u čuvenom časopisu "Kaje du sinema"), a poslednje dve decenije živi i radi uglavnom u SAD.
Na 54. međunarodnom filmskom festivalu u San Sebastijanu, on je ličnost u žiži. Festival se njegovom stvaralaštvu odužuje velikom retrospektivom njegovih kratkih, dokumentarnih i igranih filmova, raskošno priređenim katalogom i prepunim gledalištem. Uz njegove filmove najviše je mladih ljudi, studenata filma i radoznalaca koji ga pamte i kao glumca u filmovima "Policajac sa Beverli Hilsa", "Kraljica Margo" ili "Mars napada". U razgovoru za "Politiku" Barbet Šreder ne krije da je dirnut ovako organizovanom retrospektivom i počašću i kaže da ne odustaje od svoje opsesije – snimanja filmova...
Vi kao da ste uvek u potrazi za onim lošim što je duboko skriveno u svakom ljudskom biću?
– Davno sam počeo da snimam filmove, i u rekapitulaciji učinjenog u osnovi je moguće zaključiti upravo ovo što ste vi rekli. Junaci bezvernici, ljudi koji često dotaknu dno, osete nepravdu na sopstvenoj koži i žive u društvu za koje se sve može reći, osim da je pravedno. Nijedan od mojih filmskih junaka to loše u sebi, o čemu govorite, nije stekao rođenjem. Nisam od onih sklonih verovanju da postoje takozvane rođene ubice. To loše u ljudskom biću se uči u loše organizovanom društvu, u socijalnom okruženju nametnutih modela života. Uči se u porodici koja trpi sve posledice tako organizovanog društva. Loše vodi do zločina, to je zatvoren, veliki krug u kome teče život.
● Svojevremeno, posle venecijanske premijere Vašeg filma "Gospa, zaštitnica ubica", rekli ste mi da ste se sa lošim u čoveku i sa nasiljem sreli još u najranijem detinjstvu, u Kolumbiji?
– Jesam, u zemlji lepe književnosti, bogatstva kolorita i muzike, ali i narkokartela. Sećam se vrlo dobro tog 7. aprila 1948. godine. Bio sam sedmogodišnjak i pamtim kako se ispod prozora moje kuće događa pljačka koja se završava ubistvom. Otac mi je rekao da ne gledam, da se odmaknem od prozora, ali ja nisam mogao da odvojim oči. Slika velikog američkog frižidera koji su pokušali da odnesu a zatim i slika krvavog tela koje leži na ulici zauvek su ostale u mom sećanju iako sam se kasnije u životu sretao i sa mnogo gorim stvarima
● U ovom filmu snimljenom u kolumbijskom Medelinu, uprkos scenama ubistva koja kao da su najprirodnija stvar na svetu, maloletničke prostitucije, prodaje droge, sirotinjskih kvartova, okosnicu ipak čini neobična ljubav?
– Ljubav je najvažnija, ali dozvolite da prvo odgovorim na vašu konstataciju da se ubistvo čini kao najprirodnija stvar na svetu. Morate da znate da je nasilje kolumbijska tradicija starija više od 100 godina, a ta violentna kultura samo se reflektuje u ovom filmu kao noćna mora. Realnost Medelina je takva: ima više ubistava nego što, recimo, Bogota ima stanovnika. Onaj ko živi u Medelinu mora da poseduje progresivnu anesteziju, inače opstanka nema. I u takvom okruženju događa se ljubav koju pominjete. Ljubavna priča između ostarelog pisca koji se vraća u rodnu zemlju i mladića sa ulice koji se prehranjuje prodajući svoje telo. Bilo je teško postići prirodnost te homoseksualne ljubavi pa sam zato svojim glumcima pokazao prvo filmove Fazbindera i Almodovara, zatim i film "Jagode i čokolada" kubanskog reditelja Tomasa Gutijeresa, kako bi shvatili šta se od njih očekuje.
● I ovaj film je poput mnogih Vaših drugih filmova zapravo ekranizacija književnog dela. Šta Vas to vuče piscima?
– Njihova sposobnost da "uhvate" realnost, da napišu dijalog koji je prirodan iako literaran. "Gospa, zaštitnica ubica" je film nastao prema istoimenom romanu Fernanda Valjeha. Kako sam svojevremeno pročitao sva Valjehova dela, žudeo sam da ga upoznam kako bi pokušali zajedno nešto da uradimo. Valjeho živi u Meksiku i ja sam ga posetio sa idejom da za mene napiše scenario, a onda mi je on ponudio da to bude adaptacija upravo ovog romana.
● Tako ste svojevremeno posetili i Čarlsa Bukovskog pa je nastao film "Barska mušica", koji je i u mojoj zemlji bio veoma gledan i često repriziran na televizijskim stanicama.
– To me zaista raduje. "Barska mušica" je neočekivano postao kultni film iako to nismo mogli da predvidimo u trenucima dok smo ga snimali. Možda se uspeh ovog filma krije u činjenici da sam do kraja ispoštovao pisca. I Bukovski mi je, poput Valjeha, ponudio scenario bliskiji životu od same knjige. Meni je uvek potreban tekst blizak realnosti, dokumentarna forma u kombinaciji sa halucinantnošću koju mi omogućava kamera visoke definicije i takozvano snimanje iz ruke. Nešto poput rada kamere Grega Tolanda u filmovima Orsona Velsa ili kamere specijalno dizajnirane za Džordža Lukasa. Visoka definicija slike lakše omogućava postizanje ludila realnosti. Takva atmosfera bila mi je potrebna i u "Gospi, zaštitnici ubica" i u mom poslednjem filmu "Ubistvo po brojevima".
● "Ubistvo po brojevima" je svojevrsno istraživanje američkog ritma zločina?
– Ovo jeste film rađen po "holivudskom receptu". Takozvani film sumnje, u kojem se glavni junak ne pojavljuje u prvih deset minuta. Međutim, iskorak iz "holivudskog recepta" je i u raskošnijoj psihologizaciji likova radi postizanja neodoljive napetosti i pospešivanja ritma zločina...
● I u ovom filmu ste i producent i reditelj i "dežurni čuvar" u montaži?
– Kompletna briga o filmu je izgleda moja sudbina!
Dubravka Lakić
[objavljeno: 27.09.2006.]
