Izvor: Blic, 18.Avg.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Ludački rukopis“ o nama danas
Ja sam, ipak, čovek sinteze. S balkanske visine zagledan sam u zapadnoevropske snove na jednoj, a u istočnjački mrak na drugoj strani - napisao je Dragan Lakićević u zbirci priča „Ludački rukopis", objavljenoj nedavno u prestižnoj ediciji, stotom „Kolu" Srpske književne zadruge. U razgovoru za „Blic" Lakićević („Mastermajnd", „Anđeo smrti", „Studengrad", „Ljubavna knjižica"...) govori o literaturi i junacima realnosti, negdašnjim legendama >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << grada, paralelnim sistemima (ne)vrednosti, ljubavnoj priči
Govoreći o neobičnom naslovu zbirke i sopstvenom rukopisu, Lakićević napominje: „Kad god pisac piše nešto posebno izvan dosadašnjeg postupka - učini mu se da nije normalan - ni on ni njegovi junaci, pa samim tim ni jezik ni stil kojim je delo ostvareno. Svaka priča u ovoj knjizi ima posebnog, neobičnog junaka; to su čudaci i zanesenjaci, nepriznati geniji, filozofi i pesnici ulice. 'Uhvatiti u pero’ njihove reči, ispovesti, poglede na svet, smelost jezičkih i političkih stavova - prilično je ludilo."
U podnaslovu knjige stoji „Beogradske priče", jer po piščevim rečima svoje čudake i urbane legende imaju svi gradovi koji drže do sebe. „U našoj književnosti najpoznatiji su Vranje i Višegrad (Bora i Andrić)... Moji vitezovi tužnoga lika žive u Beogradu koji svojom svetlošću obasjava njihova lica posebnim sjajem, i kad se čine da su mračna od podzemlja i dna života. Beograd podrazumeva nivo s kojeg se pruža pogled na sopstvenu i opštu sudbinu. Moji božji ljudi osećaju da su jedinstveni jer žive u Beogradu (nismo li takvi svi?), da su oni potrebni Beogradu kao što je Beograd potreban njima (nama)!"
Junaci Lakićevićevih priča su tzv. mali, obični ljudi raspeti između sećanja i očekivanja, između uporišta prošlosti, čiji su temelji poljuljani, i budućnosti, čiji se temelji teško daju razaznati: „U njihovom poimanju sveta i sebe stoji izuzetnost. Oni su u trepetu, u logoreniji snova i uma ostvareni u svojoj neostvarenosti, za razliku od mnogih 'običnih’, 'normalnih’, koji su neostvareni u svom 'ostvarenom’ delu, tj. životu. Zanos lako prelazi u mudrost. Najviše istina kaže onaj od koga se to ne traži i ne očekuje."
Govoreći o dodirnoj tački „Ludačkog rukopisa" i realnosti u kojoj živimo, Lakićević kaže „Neke od opisanih legendi Beograda poznaju mnogi... Važan je njihov odnos prema društvenoj, moralnoj i emotivnoj stvarnosti. Oni kazuju o paralelnom sistemu vrednosti i o paralelnoj realnosti u kojoj živimo. Najveći filozofi, mudraci, heroji, stradalnici, politički mislioci nisu oni iz novina i sa televizije, iz vlade, Akademije nauka i žute štampe, nego oni nevidljivi iz beogradskih senki, podruma i tavana."
Muškarcu treba reći da je dobar ljubavnik
Priča „Ljubavni spisak" završava se rečima: „Svakom treba reći da je dobar ljubavnik. To frajeri vole da čuje, a nije neka krupna laž." Na pitanje da li je to savet čitateljkama, Lakićević kaže: „To je filozofija junakinje našeg doba. Onaj ko je izmislio ove rečenice možda bi ih pre uputio muškim čitaocima kao upozorenje, ali priča nije savet ni savest. Priča je čarolija života i jezika. A bez ljubavi priče nema."
