Izvor: Politika, 02.Dec.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Luda trava, mandragola
Stiže još jedna domaća opera koju je, po porudžbini, napisao za Madlenijanum Ivan Jevtić, inspirišući se poznatom Makijavelijevom komedijom
Jedna svetska operska premijera desiće se uskoro u Madlenijanumu. Čuvenu komediju Nikola Makijavelija „Mandragola” Ivan Jevtić pretočio je u muziku, u istoimenu operu čije će prvo izvođenje biti 16. decembra. A uz rađanje ove predstave, i nešto nesvakidašnje, što se mora zabeležiti: gđa. Madlena Cepter poručila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je od poznatog kompozitora, koji je više od pola života proveo u Francuskoj, da napiše operu za njihov teatar. I, za manje od dve godine, evo i Jevtićevog dela – prve domaće opere na ovoj sceni.
Više od sto dela je u vašem opusu. U tom velikom stvaralačkom ramu kakvo mesto ima vaša prva opera?
Sada, kada sam je napisao, znam da je opera najkompleksnija forma muzičkog izražavanja. Morate znati sve muzičke reference da biste jedno takvo delo stvorili. Posebno je važno postići ravnotežu između pevača i orkestra. Inače, mislim da je dobro što je ovo komična opera. Početak 21. veka prilično je turoban, kao što je i prošli, sudeći po svom intelektualizmu u muzici, dosta taman bio. Očekujem da će ljudi odlaziti sa ove predstave radosni kao deca, sa osećanjem lagodnosti. Zašto slušati stvari koje muče publiku i, na kraju krajeva, same muzičare? Retke su komične opere u ovim modernim vremenima i upravo to, po meni, jedna je od prednosti moje „Mandragole”.
Vratio sam se sa probe, gde orkestar sa lakoćom svira muziku koja je dosta transparentno pisana. To je prošireni kamerni orkestar, sa interesantnim udaraljkama i neobičnim brazilskim instrumentom – kvika. Ovo delo pomalo i liči na nekakav most između Evrope, to jest naše pravoslavne muzike, i Brazila. Ja sam tamo radio i njihova muzika ostavila je u meni dubok trag. Skoro nesvesno, samo poteku iz mene ti njihovi ritmovi i harmonije. Radovao bih se kada bi „Mandragolu” videla i publika u Brazilu.
Mandragola je „magična”, ljubavna trava, i lek je i otrov. Istoimena komedija vekovima je „otrov” za publiku. A za kompozitora...?
Mene su pre svega omađijale čudesne situacije u ovoj komediji, sve te piščeve vragolije, pa je i moja muzika takva – vragolasta. Ima brzih promena, gegova, smeha i veselja, u duhu tog vremena. Ima i citata muzike renesanse, ulazim u njih i izlazim iz njih ... i vraćam se u svoj osnovni muzički tok. I, posle svih tih komičnih situacija, na kraju predstave rađa se dete. E, to već ima jednu drugu notu, socijalnu, da je tako nazovem. Finale opere – to je oda natalitetu.
Je li i ovaj naslov naručen ili je „Mandragola” vaš izbor?
Ono što mi je bilo najvažnije – imao sam odrešene ruke. Paulo Koeljo u svojoj knjizi „Pobednik je sam” veoma oštro je opisao sav onaj glamur koji prati umetnike na putu do ostvarenja svoga dela, govori o pritiscima raznim. Klanovskim, političkim, svakojakim... Ovaj moj slučaj gotovo je revolucionaran. Nijedan pritisak, nijedna barijera nije postojala i zato je i izišla slobodna, duhovita, vesela opera, jer sam se ja tako osećao dok sam je pisao. U prvi mah, nosio sam se mišlju o savremenoj priči, sarkastičnoj, na temu plastične hirurgije, u njoj je Beograd i „pozornice” kakva je njegova danas čuvena Silikonska dolina... Kasnije sam se predomislio, izabrao „Mandragolu” i Makijavelijeve stihove, a taj moj pomenuti libreto ostavio za neke buduće dane, kao dug samome sebi.
Svi likovi u operi nose imena kao i u Makijavelijevoj komediji, osim glavne junakinje Lukrecije koja je postala Izabela. Zašto?
Samo iz muzičkih razloga. I-za-be-la, I-za-be-la ... to se lakše peva, i lepše je za uho.
Ovde ste se okružili internacionalnom ekipom. Namerno ili spontano?
Ovo drugo je u pitanju. Ja sam hteo neke ljude, kao što je makedonski reditelj Slobodan Unkovski, a posle jedan čovek povuče drugog... i, tako to krene. Pa, imate scenografa Metu Hočevar (Slovenija), pa kostimografa Angelinu Atlagić (Srbija), scenski pokret radi Dimitris Sotiriou (Grčka)... Na premijeri, i reprizi naredne večeri, dirigovaće dobar poznavalac moje muzike Olivije Granžan (Francuska), a dalje naša Vesna Šouc-Tričković. Tome se nije težilo, ali u ovom projektu desila se ta mala Evropa. I, to vidim kao izvesnu prednost „Mandragole”.
U Narodnom pozorištu bila je nedavno premijera Kambaskovićeve „Hasanaginice”, sada ćemo, s druge strane reke, imati „Mandragolu”. To malo liči na buđenje domaće operske scene. Naša dela, međutim, ovde su se uglavnom teško primala. Postoji li takav strah kod akademika Jevtića, operskog debitanta?
Ne, ovo je vedra, komična opera. Napisao sam je za godinu i četiri meseca, a ta brzina podrazumevala je i veliki rad. Sedam-osam sati dnevno posvećivao sam „Mandragoli”. Sve bez odmora i bez vikenda. Težak je to tempo, ali sam ja sve vreme bio radostan, danas kao da mi nedostaje jedno takvo ogromno zadovoljstvo. Premijeru dočekujem sa optimizmom, jer vidim radosne pevače. Kad pevaju sa osmehom na licu, meni je to najbolji znak.
Muharem Šehović
-----------------------------------------------------------------
Muzika za šest festivala
Ima li još narudžbina, nekih manjih?
Ima, iz Francuske, za jedan evropski bleh ansambl, iz Amijena (Pikardija). Najbolji duvači iz mnogih zemalja biće u tom orkestru i moju kompoziciju „On se vraća u proleće” sviraće naredne godine, čak na šest festivala.
[objavljeno: 03/12/2009]
