Izvor: Blic, 30.Nov.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Luda sreća i hrabar muž
Luda sreća i hrabar muž
Siniša Kovačević, 'Zečji nasip',
produkcija Narodno pozorište u Beogradu
Glavni junaci najnovije drame Siniše Kovačevića su uzorni žitelj beogradske strane savske obale profesor Mihjalo Savić, koji zbog nemačke okupacije Srbije napušta posao u školi, kao i njegova žena Marija. U priču je drastično upleten i nemački oficir Rudolf Štal, komandant zloglasnog banjičkog logora koga Mihajlo tokom jednog dežurstva >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na nasipu spasava iz nabujale Save. Ne znajući, razume se, zbog koga je rizikovao život. Ovu dramaturški potentnu situaciju pisac potom razvija u priču o-tome-šta-je-posle-bilo. Odnosno, on komponuje niz situacija i prizora iz okupiranog Beograda, počev od ilustracije svakodnevnih obaveznih dežurstava Savamalaca na nasipu, preko aktivnosti sitnih švercera koji rizikuju logor. Priča zatim analizira reakciju okoline na činjenicu da je krvavi Štal, kako ga inače zove 'ceo Beograd', redovan gost u Mihajlovoj kući. Poseta SS majora kući Savića, međutim, utiče ne samo na spoljašnje oklonosti, već deluje i iznutra. Mihajlova žena Marija, naime, ubrzo počinje da koristi povlašćeni položaj koji joj je donela luda sreća i hrabar muž.
Jednostavno rečeno, komad 'Zečji nasip', stilski je srodan klasičnom realizmu. Njegova scenska intrepretacija takođe je relizovna u istom ključu, izuzev sarkastičnih polukabaretskih scena mučenja logoraša kojima se povlači paralela između nemačkih onda, i američkih vojnika danas. Odnosno, najnoviji projekat Narodnog pozorišta, sličan je dobro ispričanoj priči - sve je jasno od samog početka osim njenog toka. Stoga su glavnu reč imali glumci naročito Tanasije Uzunović kao Štal, Ljiljana Blagojević u ulozi Marije i Vladan Gajović kao Mihajlo. Svoje junake uspešno su (u ovom stilskom ključu) branili Ljubomir Bandović, Andreja Maričić, Predrag Miletić, Lepomir Ivković i Radovan Miljanić. Na kraju, rezultat neizbežnog poređenja jeste procena da 'Zečiji nasip' vrlo verovatno neće ponoviti uspeh koji je kod publike imala 'Velika drama' Siniše Kovačevića.
Đorđe Bukilica
Galerija 73
Autor je majstor fotografije (1972), nosilac titule 'ekselencija internacionalne federacije fotografske umetnosti' (1974), izlagač već punih pola veka i pisac dve edukativne knjige 'Fotografija - tehnika i umetnost' i 'Volite li fotografiju'.
Retrospektiva obuhvata izbor iz sledećihj ciklusa 'Portreti Valjevaca', 'Mlečni put', 'Aktovi', 'Ekološka studija', 'Grad, ljudi', 'Lepota žene', 'Mali, veliki Beograd', 'Topla ljudska reka'...
Crno-bela fotografija je njegovo opredeljenje u čemu podseća na stare majstore. Na Bukiličnim fotografijama, kao kod A. K. Bresona - nema ničeg suvišnog , ni nedorečenog, ni agresivnog. Njegov 'lajf' žanr je miran, svakodnevni, nenametljiv i zato uverljiv. Portreti su jednostavno postavljeni, bez upadljive poze, predeli i prizori u savršeno odmerenoj igri svetla i senke, kompozicije u kojoj je sve na svom mestu. U onome što vidi pred sobom fotograf prepoznaje svoj unutrašnji red, godinama preispitivani doživljaj koji doseže uverljivost forme i sadržaja.
Svaka Bukiličina fotografija je priča za sebe i u ovom izboru ne ometa one druge. Pored njih se zastaje, a ne prolazi kao da liče jedna na drugu, iako imaju zajedničku nit: 'podjednako mu je važno kako nešto snimiti kao i šta snimiti'.
Ljuba Popović, jedan od portretisanih Valjevaca: '... kad ste među njima, likovi i način obrade tih portreta izazivaju snažnu emociju, počev od običnog posmatrača s ulice do vrhunskih estetičara - niko ne ostaje ravnodušan'.
Prljav posao
(Zoran Ćirić, Slivnik, Narodna knjiga, 2004)
Zbog poetičkog stanovišta po kome se pisac uvek krije iza junaka, Ćirić je ponovo svoj (samo)kritičko-satirički lik predstavio u nišvilskom (skandal) klasiku, Ćiri Magičnom. Ovoga puta, režim (onaj isti, samo sa drugim imenima) pokušava da iskoristi njegov imidž 'subverzivnog, kontrakulturnog pisca' kao dokaz sopstvene 'multitolerantnosti' i nalaže da se o ovom 'antiheroju' snimi 'bomba od dokumentarca'. Međutim, ne samo da svi anketirani, od Ćirine tetke, preko vladinih i nevladinih organizacija, do vojnog vrha, svedoče jedino o pubertetskoj neiživljenosti i egzibicionizmu (pornografijom, a ne satirom) proslavljenog pisca, nego će i nišvilskim balkanskim špijunima rad prestoničke TV ekipe ('ozbiljnih umetnika sa sertifikatom alternativaca') izgledati kao 'sumnjivo njuškanje'. Zbog kompozicije (nedovršenog) scenarija, roman se 'raspada' na četrdeset jedan kadar, na monologe, poliloge i didaskalije, sa uvodnim naznakama atmosfere otrovane (odlično prodavanim) bioskopskim kičom; na mestu dramske peripetije, ovde se nalazi 'film u filmu', parodija hamletovske 'mišolovke' koja duplira zaplet, a sve se okončava tarantinovski bučno i brutalno (kao u domaćem hitu 'Lepa sela lepo gore').
Ćirić je razjareni idealista, toliko nesrećan zbog (večitog problema) prevage materijalnih interesa nad civilizacijskim vrednostima, da svoje teme - srpsku društvenu, političku, kulturnu i ljudsku degeneraciju - može samo da ponavlja i psuje, ali ne i da razvija. Poetika po kojoj roman nije ogledalo, već slivnik za sve loše iz stvarnosti, jeste ili pogrešna ili samodestruktivna jer se u kulturi klin klinom nikada ne izbija. Uostalom, bez sažetosti i dinamike, sa greškom u padežu (na 53. strani) kao jedinim iznenađenjem, 'Slivnik' nije književno uspeo.
