Izvor: Blic, 03.Feb.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lokalni mrzitelji nisu značajni
Moja je sreća što sam zavoleo mlade reditelje, a oni su zavoleli mene. To se odnosi na sve mlade reditelje s kojima sam radio, i na one koji još nisu ni snimili prave igrane filmove. Znam njih sedmoricu-osmoricu koji o filmu znaju sve. Boli me kad vidim neke ljude, a to je čisto srpski sindrom, koji misle da mogu da se bave filmskom režijom, bez obzira što nemaju nikakve škole - kaže Feđa Stojanović, glumac koji je pored brojnih uloga u pozorištu i na televiziji igrao u dva filma ("Čarlston >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za Ognjenku", koji je režirao njegov sin - Uroš Stojanović, i "Ljubav i drugi zločini" Stefana Arsenijevića) koja će obeležiti početak 2008. godine.
Stiče se utisak da s mladom generacijom reditelja, koja vas je privolela filmu, poslednjih godina snimate više nego sa svojom generacijom?
- Moja generacija je rekla šta je imala da kaže. Neki su, hvala bogu, nešto i uradili u životu, ali oni me uopšte ne interesuju. Iskreno, volim da radim s mladim ljudima. Ovde postoje talentovani mladi filmski reditelji i velika mi je čast da radim s njima, a ne s ovim mojim starkeljama. Sa Stefanom Arsenijevićem doživljavam nešto što nikada nisam doživeo u svojoj karijeri, da ćemo konačno da zgazimo crveni tepih u Berlinu. To je za mene velika čast i radost, jer Stefana znam još kad je bio student.
Zapravo, ovo je vaša treća zajednička saradnja? Za Stefana često kažete da je kod njega svaka mala uloga napisana kao velika...
- Još kao student Stefan me je pozvao da radimo zajedno. Nisam ni znao ko je, čak i nisam hteo da radim. Navukao me je na glumačku sujetu, jer taman kad sam hteo da izgovorim rečenicu: "Stefane, nemam vremena", jer tad stvarno nisam imao vremena za taj studentski film, on je meni rekao: "Samo da vam kažem, Feđa, pre nego što me odbijete, da sam ovaj scenario pisao za vas." I, onda, naravno, proradi glumačka sujeta, i to se posreći. Igrao sam u tom studentskom filmu, pa potom u omnibusu "Lost and Found", i evo, sada, konačno doživljavamo da idemo u Berlin. Stefan je neverovatan reditelj, on toliko osmisli svaku ulogu da tamo nema epizoda koje samo prođu kroz film.
Vrlo često igrate uloge specifične stilizacije. Po čemu ih birate?
- Dejan Zečević kaže to ovako: "Šta god da ti dam, ti ćeš to da odigraš na najbolji način." Moguće da sam i po načinu razmišljanja pomalo ekscentričan, a istovremeno nije čudo što je Uroš moj sin. U gimnaziji sam važio, uslovno rečeno, za ekscentrika jer su svi bilo obučeni normalno. Ja sam nosio odela, kravatu, šešir, nikada baš ovako ekscentrično kao Uroš, ali bio sam čudan. Međutim, Uroš me je u svakom slučaju prevazišao, ali kod njega ta je ekscentričnost prirodna. Još kao mali je napravio ogroman bedž na kojem je pisalo "neću", što je meni bilo potpuno kretenski. Nisam razumeo šta je to. Međutim, vremenom sam shvatio da je to bukvalno njegov životni moto. Uroš i dan-danas ne pristaje ni na kakav kompromis. Još kao mali je nosio po tri kravate i izluđivao me zbog toga. Nosio je neke ludačke šešire.
Raditi film sa sinom, kakvo je to iskustvo?
- Pre ovoga radili smo zajedno njegov studentski film "Vešala za dvoje", gde sam zaista sedam dana u kamenolomu u Rakovici snimao na najvećem suncu. Zapravo, Beta Đorevska i ja smo sedam dana visili obešeni. Navikao sam se. Kada počnem da radim sa Urošem, zaboravim da mi je sin. Imao sam iskustvo i s Alisom, koja je moja bratanica, tako da to meni ništa nije strano. Uopšte ne postoji razlika u odnosu prema meni i ostalim glumcima. Čak oni smišljaju anegdote. Ima jedna scena u "Čarlstonu" u kojoj se ljubim s muškarcem, što ja uopšte nisam shvatio kad sam pročitao scenario. Pre početka snimanja tog kadra, kažem: "Uroše, znaš kako ćemo to da izvedemo, ja ću kao njega da zagrlim"... Kaže: "Šta ćeš da ga zagrliš?! Ima da se ljubiš s njim u usta!" I naterao me je. Kad sam snimio prvi dubl, on preko zvučnika viče: "Tata, nemoj da šmiraš."
Da li je bilo treme pred premijeru?
- Nikada u životu nisam imao tremu, ni kada igram premijere. Napravio sam takav sistem autosugestije da je nemam. Ranije je i bilo, sada ne, ali uoči Uroševe premijere noćima sam se budio u znoju lica svog. Pogotovo što znam u kojoj sredini živimo i koliko halabuke doživljava ovaj film, znam da je ovdašnje geslo da komšiji crkne krava, da će se pojaviti veliki broj ljudi s ciljem da obezvredi taj film, ali je srećna okolnost da je film već otkupljen za inostranstvo. Lik Beson, kao jedan od najvećih evropskih distributera, uzeo je film, pa će on imati i inostranu priču. Tako da lokalni mrzitelji svega što se uradi dobro u ovoj zemlji neće biti toliko značajni.
Može li se reći da je u slučaju vaše porodice, iz koje je proizašlo više umetnika, "proradila" genetika?
- Sklonost ka umetnosti vučem od majke. Moja majka je bila učiteljica, ali je vodila dramsku sekciju u Osnovnoj školi "Vuk Karadžić" i zapravo sve ide od nje. Moja sestra Mirjana Marić je modni kreator, njena kćerka je vrlo uspešan slikar u Americi, Alisa Stojanović je sjajan pozorišni reditej, Uroš, ja... Zapravo, jedini koji se ne bave umetnošću iz te uže porodice su Alisina sestra, koja je sjajan lekar, moja ćerka, koja je, hvalim ti se bože, upisala menadžment. Samo sam se bojao da joj ne padne na pamet da bude glumica.
Zašto niste želeli da deca krenu vašim stopama?
- Zato što je to užasno surova profesija. U ovoj maloj zemlji godišnje izađe oko sto diplomiranih glumaca, a na kraju se svede da su u poslu njih 20-30. Pogotovo je to surova profesija za žene. Muškarci se još nekako i snalaze, ima puno muških uloga u literaturi, a iz generacije izlaze mnogo talentovanije devojke nego muškarci. To je potpuni apsurd. Gledam tu pametnu decu kako sede i čekaju telefonski poziv. Mojim studentima sam govorio: "Nemojte da dozvolite da vam se život svede na čekanje telefonskog poziva. Završićete ovu školu, imaćete visoku stručnu spremu, pa ima čime da se bavite u životu, nijedan posao nije za potcenjivanje." Glumac stalno doživljava neka potcenjivanja, ocenjivanja, uvrede, svakodnevno, od raznih ljudi koji su nedostojni vas, ali nalaze sebi za pravo da vrednuju. Zovem ovu moju profesiju "dnevnik uvreda". Morate da izgradite mehanizam da vas se to ne tiče. I da verujete u to što radite, da biste opstali. Ja sam u srećnim okolnostima jer glumaca iz moje generacije ima da ih nabrojite na prste jedne ruke, tako da imam posla više nego što treba, ne mogu sve ni da stignem.
Iz ove vizure posmatrano, da li je vašoj generaciji bilo lakše?
- Jeste. U celoj Jugoslaviji postojale su tri akademije, u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Iz tih škola godišnje je izlazilo tridesetak i naravno da su mnogi od nas našli svoje uzemljenje, a danas u maloj Srbijici izlazi po sto glumaca. Nažalost, bio sam profesor u privatnoj akademiji. Sve to mi smrdi na hohštapleraj, da se zarade pare po svaku cenu i prevare ti mladi ljudi. Strašno sam se bojao da na mojoj klasi budu ljudi koji to ne zaslužuju. Otvoreno sam im govorio da nije ovaj posao za njih, ali oni su to toliko želeli, završili su to na jedvite jade i sada, naravno, ne bave se tim poslom.
Da li je to bio razlog da prestanete da se bavite profesurom?
- Na BK akademiji sam bio profesor s klupe, oni su svi bili zaposleni, a ja sam bio tu da utrčim kad se desi neki incident, kao što se desio incident s jednim profesorom, pa su mene doveli. Kada su se oni uigrali da nemaju više od jedne klase godišnje, onda su ostali da rade samo stalno zaposleni. Mene je to jako emotivno koštalo, jer me bolelo da gledam decu da rade to s ljubavlju a da znam da neće imati posla.
Može li talenat da se proceni sa sigurnošću već na prijemnom ispitu?
- Mogu da ocenim talenat sa 90 odsto sigurnosti kad mi kandidat uđe na vrata, dok još nje ni počeo da glumi. Dobar glumac ima neki nerv koji osetite i privatno. Osetite neku prirodnost, da nije afektacija, laž. Glumac ne sme da ima laž u sebi. Dobri glumci zapravo i ne glume u životu, jer im je verovatno dosta glume. Ranije kad se pričalo o pozorišnoj i filmskoj glumi, u vreme kad sam počeo, postojala je drastičnija razlika, jer se kod pozorišnih glumaca osećala neka vrsta teatralnosti. Sada pozorišni glumci više nisu teatralni, dobar glumac je prirodan, on traži sebe u svakoj ulozi, što je isti princip i za film. Ono što je kod filma različito od pozorišta to je što na filmu postoji krupni plan. To je suština filma, kada vi možete samo nekim malim gestom da odradite unutrašnje pozorište, a u pozorištu to nije dovoljno.
.jpg)
