Izvor: Blic, 28.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lojd neće da se slika
Lojd neće da se slika
Nisam često gledao DV8 teatar iz Londona. Pre neki dan sam u Ženevi video njihovu najnoviju predstavu 'Just for Show'. Taj naslov tačno odražava karakter predstave, ali ga nije lako prevesti. Čak i kad vidite predstavu. Možda nešto kao 'Samo igre radi'.
Predstava legendarnog osnivača i duše DV8 teatra Lojda Njusona je velika slobodna igrarija sa temom, žanrovima i klišeima pozorišne igre. Ona je ironična, cinična, nikad mrzovoljna, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << najčešće radosna.
Predstava liči na neki spektakl blizak mjuzikholu. Kao u 'Foli Beržeru', posle spektakularnog videa, pojavljuje se glavna diva i uvodi nas u igru. Ona će tokom predstave silaziti više puta u parter, zavoditi publiku, sedaće matorcima u krilo. Više parodično, nego realno. Sofisticirana ženevska publika smeje se humoru koji bazira na intelektualnoj superiornosti ciničnog Australijanca Lojda Njusona koji se ne plaši da će njegova igra sa kičem biti shvaćena kao kič.
Zatim će krenuti šou igrača, uvek erotičan, najčešće ciničan, redovno dobro uigran, bolje nego u pravom mjuziklu. Namerni kič postaje jasan i opravdan igrom koja se svojim nivoom ne razlikuje od najpoznatijih vrhunskih plesnih ansambala. Postepeno, ironija postaje ispovest, a praznina ironije dubina filozofskog cinizma.
Ženevski veliki teatar zna s kim ima posla, ozbiljno-neozbiljnog volšebnika. To postaje jasno kad vidimo da je DV8 uvršten u majsku Dans paradu, pored Bitefu znanog Japanca Tešigavara, Karoline Karlson, Džona Nojmajera i Načoa Duata.
Čestitajući posle predstave Lojdu Njusonu, hteo sam da za i katalog nastupajućeg 39. Bitefa fotografišem njegov portret. Odlučno se suprotstavio, objašnjavajući da nije zadovoljan svojom facom. Njegovi saradnici će mi poslati snimak njegovog potiljka. Po meni, njegovom licu ništa ne fali!
Spirala tišine
Sloganom 'Počelo je', odštampanim na velikom plakatu koji se može videti po gradu, najavljena je akcija borbe protiv korupcije. Nedavno 'ispodžitno' otvaranje još jedne berzanske linije poslanika u Skupštini Srbije, oko koje se digla zasluženo velika prašina, ne samo da je bacilo novo svetlo na interkuloarsku komunikaciju u zgradi parlamenta već je, kako objavljuju mediji, unela paniku među parlamentarnim strankama.
Rukovođeni logikom opevanom i u jednoj pesmi, da 'para vrti gde burgija neće', sasvim prirodno shvatajući tranziciju kao stanje totalnog haosa u kojem su grabež i otimačina drugo ime za uspeh, izabrani predstavnici naroda su od institucije koja bi trebalo da bude garant demokratije napravili pijacu, u kojoj je cenkanje uz poneku psovku sasvim prirodan način komunikacije. Problem je u tome što ovaj slučaj nije i jedini, ali je tek sada otvorena tema korupcije među poslanicima, debelog naplaćivanja transfera, ideologije prebega, fenomena poslaničke transformacije u robu, kao i pitanja o poreklu budžeta kojima raspolažu kupci.
A šta se zapravo dogodilo? Umesto da sadašnja društvena, politička i kulturna klima, oslobođena torture prethodnog režima, ohrabruje slobodnu, otvorenu i demokratsku komunikaciju, desilo se upravo suprotno. Sveopšte utišavanje, ili skoro cinično ignorisanje medijskih reagovanja od strane relevantnih institucija sistema ili uticajnih pojedinaca, uz zaklanjanje iza uverenja da je 'svako čudo za tri dana', rezultiralo je strukturiranjem fenomena 'spirale tišine', kao dominantnog oblika društvene komunikacije.
Kada pojedinac, procenivši društvenu klimu mnenja kao hemonističku, osnaženu konsonantnim i unisonim porukama, shvati da bi njegov glas bio usamljen, odlučuje da odustane od svog javnog angažmana. Tendencija da se ostane tih, suočena sa neprijateljskom klimom mnenja, predstavlja najozbiljniju pretnju demokratiji.
Da li je otvaranje kampanje protiv korupcije, kao i mnogi glasovi koji se sada mogu čuti, pokušaj da se spase što se spasti može?
