Izvor: Blic, 24.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Locirana mladost
Locirana mladost
Galerija KNU
Svojom prvom samostalnom izložbom, u galeriji koja više od četiri decenije jeste upravo nezaobilazno mesto ranih provera individualnih dometa domaćih umetnika, mladi Predrag Komanović (1980, Šabac) donosi seriju portreta svojih prijatelja i kolega, rađenih klasičnim crtačkim postupkom a u duhu vizuelnih datosti savremenog tehnološkog doba. Komanovićevi 'Portreti locirane mladosti' nisu tek iskušavanje ili imitiranje medijskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svojstava, već jedna zaokružena interaktivna celina koja 'radi' na više nivoa i stoga uliva poverenje u ovog autora, sticano i u nekim prethodnim prilikama.
Naime, Komanović, koji je diplomirao na FLU u Beogradu, prošle godine, a trenutno pohađa magistarske studije na istom fakultetu, odsek crtež, već duže vreme, težeći perfekciji, neguje svoj crtež i pristup temi portreta. Ta doslednost u osluškivanju sopstvenog senzibiliteta, sa sluhom za podudarnost ličnih i generacijskih potreba, pojedinačnih i kolektivnih identifikacija u društvenoj 'slici' koja se sve više i spolja i iznutra digitalizuje (čitaj: dehumanizuje) doprinela je da Predrag neke od ovih radova prikaže na zapaženim kolektivnim izložbama (38. hercegnovski zimski salon, 2005, Izložba portreta 'Niko kao ja', Studentski grad', 2005, i druge).
Pokazani portreti u grafitu, na papiru velikog formata, sa prepoznatljivim karakteristikama likova ali i oznakama iz sfere tržišta, sa bar-kodovima na šiškama, i umesto zenica - brojevima na očima, bili su i tada, izdvojeno, kao i sada, u okviru samostalne izložbe ne samo primećeni već i podsticajni. Jer, postavljaju pitanje, kao u staroj rok pesmi 'ja nosim plastično odelo, možda sam plastičan i ja', otprilike - 'možda sam virtualan i ja?!'
Pustoš
Sredinom prošlog leta objavljena je izvrsna, dobro dokumentovana monografija o životu i delu Danila Kiša. Izdavač mali (Forum pisaca), autor Viktorija Radič, mađarski teoretičar književnosti i esejista, ne živi ovde i ne sedi po književnim kafanama, knjiga nije imala ni deseti deo odjeka kao jedna druga o Kišu, objavljena nekako u isto vreme, ali mrzilačka, antisemitska, sa snažnom potporom kritičara-urednika okupljenih u izdavačkoj kući Narodna knjiga. Ovih dana, u jednom novinskom intervjuu Viktorija Radič je govorila o radu na ovoj knjizi i uzgred rekla kako bi njena knjiga bila bolja i sažetija da je imala dobroj urednika i redaktora.
U razvijenim kulturama urednici i lektori sa velikim ovlašćenjima i stvaralačkim doprinosom se podrazumevaju. Hemingvej, Fokner i Ficdžerald su imali ovu vrstu pomoći i podrške, a u jednoj nedavno objavljenoj biografiji Semjula Beketa otkriveno je da je ovaj nepristupačan i strog pisac imao svog dragocenog urednika, gospođu Babaru Brej sa Trećeg programa Bi-Bi-Sija. U onoj staroj Jugoslaviji i naša izdavačka delatnost imala je značajne urednike. Bilo pa se zaboravilo. Sada, u poslednjih dvadesetak godina, suštinska uloga urednika redaktora se izgubila. Mnoge domaće knjige izlaze bez ozbiljnije redakture, pa i korekture. Ako izdvojimo Klio, Paideju i Geopoetiku, uz neke manje izdavačke kuće van Beograda, gotovo da smo iscrpli pozitivne primere. Kao da se zaboravilo da je i Ivo Andrić imao svog pažljivog lektora, gospođu Veru Stojić.
