Izvor: Blic, 20.Maj.2008, 19:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudska muka na platnu
Obično je potrebno nekoliko dana pre nego što se na Kanskom festivalu pojavi film sa snažnom porukom. Ove godine, međutim, selektori su od samog početka otkrili sve karte, budući da je nakon mračne teme obrađene u „Slepilu" Fernanda Meirelješa - koji je otvorio festival - slična pesimistična atmosfera obeležila i takmičarske dane koji su usledili.
Na polovini festivala, nakon šest dana i jedanaest prikazanih filmova iz glavne selekcije, izgleda da su Južnoamerikanci >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u vođstvu. Dva najbolje prihvaćena filma do sada nesumnjivo su „Linija prelaska" („Linha de passe") Valtera Saleša i Danijele Tomas iz Brazila i „Lavlja jazbina" („Leonera") Pabla Trapera iz Argentine. „Linija prelaska" je priča o četvorici braće i njihovoj trudnoj majci koji s mukom pokušavaju da se izbore za normalan život van paklenih ulica Sao Paula. Zraci nade bili su nešto manje uhvatljivi u „Lavljoj pećini", filmu o trudnici koja je ubila ljubavnika i završila u zatvoru, gde se porodila i počela da odgaja dete.
Frankofili bi možda radije za favorita istakli „Božićnu priču" („Un Conte de Noël") Arnoa Deplešena, reditelja i autora scenarija ove mudro napisane duhovite melodrame sa Katrin Danev u ulozi glave porodice kojoj je potrebna transplantacija koštane srži. Središna tema filma - smrt prvorođenog deteta u šestoj godini - takođe lebdi nad još jednim filmom koji se izdvojio iz glavne selekcije, „Tri majmuna" („Üç maymun") turskog reditelja Nurija Bilđea Cejlana. To je priča o porodici čiji članovi odlučuju da ostanu zajedno pretvaravši se da su slepi, gluvi i nemi za probleme koji bi po svemu trebalo da ih razdvoje.
„Valcer sa Baširom" („Waltz With Bashir"), animirani dokumentarac Arija Folmana iz Izraela, o strašnom masakru iz prvog libanskog rata s početka osamdesetih, takođe je prošao veoma zapaženo. Ni nakon filma „24 grada" („24 City") Đije Žangkea gledaoci nisu ostali ravnodušni na mračnu stranu modernizacije u Kini i načinu na koji se ova zemlja razrešava radnika kad jednom odrade svoj posao.
No, šta bi Kan bio bez jednog zalutalog filma u takmičarskom programu posle koga vam ništa nije jasno? Za sada se kao ozbiljni kandidat istakao film „Služba" („Serbis") Briljantea Mendoze sa Filipina. Devedesetominutna kaljuga od užasavajuće lošeg zvuka i kamere, odsustva glume, nemilosrdnog ponižavanja i seksa, film je izgleda stigao na Rivijeru samo iz razloga da obezbedi festivalu ovogodišnju dozu grafičke predstave oralnog seksa.
Ocena kritičara je jednoglasna - prvih šest dana Kana bili su mučna odiseja kroz gradsku kugu, društvenu trulež, ratne zločine, zločinačke ratove, porodice u zatvorima i porodice rastrzane mrtvom decom. Nije ni čudo što je direktor festivala Tjeri Fremo van takmičarskog programa ostavio filmove sa veselom tematikom poput crtanog filma „Kung fu panda" M. Ozborna i komedije „Viki Kristina Barselona" V. Alena.
Manoelu de Oliveiri „Zlatna palma" za životno delo
Portugalskom režiseru Manoelu de Oliveiri, koji u decembru puni 100 godina, na Filmskom festivalu u Kanu dodeljena je „Zlatna palma" za životno delo. „Veoma sam dirnut ovom 'Palmom’ koju sam napokon dobio", izjavio je De Oliveira. Rođen 1908. u Portu, De Oliveira, koji za sebe kaže da je poslednji preživeli iz „dobrog starog vremena nemog filma", najznačajnija dela snimio je posle navršene 60. godine („Prošlost i sadašnjost", „Pogubna ljubav", „Cipelica od satena", „Moj slučaj"...).
