Izvor: Politika, 20.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudi mogu da budu srećni
Tužan sam jer ljudi ne mogu da se zbliže i da se vole. Opisujem to slikom dvoje ljudi koji stoje na vrhovima sopstvenih tvrđava, mogu da se vide, da mašu jedno drugome, mogu i da razgovaraju, ali ne mogu da se zagrle
Nacuki Ikezava (1945), gost pisac 53. beogradskog međunarodnog sajma knjiga, pozdravio je Sajam u ime Japana, zemlje počasnog gosta. Ikezava će danas, sa početkom u 9.30 časova, održati predavanje o japanskoj kulturi i književnosti, na Filološkom fakultetu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Beogradu. Ikezava je jedan od najboljih savremenih japanskih pisaca, a kod nas su prevedene njegove knjige „Nepomični životi” („Geopoetika”) i „Tio sa Pacifika”. Dobitnik je prestižne Akutagavine nagrade za književnost.
Da li biste mogli da smestite svoj rad između japanske klasične književnosti i modernizma?
Svaki se romanopisac trudi da bude moderan, svako pokušava da napiše nešto sasvim novo, držeći se na udaljenosti od tradicije, ili čak bežeći od nje. Ali, ipak, tradicija je vrlo jaka. Kada sam napisao priču „Nepomični životi”, bio sam siguran da sam napisao nešto sasvim novo i drugačije u odnosu na tradicionalnu japansku književnost. Ipak, jedan engleski kritičar primetio je da je to u stilu tradicionalne japanske književnosti, i ja sam rekao: O, pa znači tako! Čak mi je juče jedan prijatelj rekao da „Nepomični životi” imaju nečeg od tradicionalnog zen-budizma; nisam to primetio, ali sada mogu da prihvatim tu ocenu.
Kada se odlučite da iskoračite iz svoje tradicije, koje uticaje birate, budući da ste putovali svuda po svetu?
Uticaje nisam birao. Dobar sam čitalac knjiga, kao i kritičar, i obično me nešto „pogodi” čim ga pročitam. Najbolji je primer Gabrijel Garsija Markes. Kada sam prvi put pročitao njegovu knjigu „Sto godina samoće” bio sam šokiran, mnogo mi se svideo, a posle nekoliko godina ohrabrio sam se da pišem kao on. Neke delove njegovog dela „ukrao sam” i iskoristio za svoju knjigu „Afera iz Navidada”, priču magičnog realizma i komedije. Ponekad priča dođe sama, koristeći sopstvenu snagu, tako da meni ostaje samo da sledim njen rast.
Vaša proza opisuje i usamljenost, emotivnu udaljenost među ljudima?
Tužan sam jer ljudi ne mogu da se zbliže i da se vole. Opisujem to slikom dvoje ljudi koji stoje na vrhovima sopstvenih tvrđava, mogu da se vide, da mašu jedno drugome, mogu i da razgovaraju, ali ne mogu da se zagrle. Morali bi da siđu sa visine, da stanu na tlo, da bi se zagrlili. To je moj žal. Mislim da je takvo stanje ljudskog bića, a biti ljudsko biće znači trpeti samoću i tugu. Pitao sam se da li je taj silazak sa sopstvenog tornja onemogućen snagom ega, i to pitanje postavio sam dalaj-lami. On mi je rekao da, uprkos tome, ljudi mogu da budu srećni i da se zagrle, makar mogu da trpe usamljenost, i još uvek im ostaje nada. Mislim da je to dobar odgovor. U mojoj priči „Čovek koji se vratio” Pjer odlazi i iza iskustva, želi da se preda ukupnosti bića, ali narator priče nije dovoljno hrabar da pređe tu granicu. Uvek imate dve mogućnosti, da potisnete ego i da budete sa ljudima, ili da se držite podalje od njih.
Zanimljiva je metafora iz Vašeg romana „Teret cveća”. Na šta ona upućuje?
Junak te moje knjige je talentovani slikar, a nastanak njegove najbolje slike inspirisala je njegova mala sestra koja je nosila veliku i pretešku korpu sa cvećem. Imala je samo osam godina i svojski se trudila da nosi tu korpu. Ta tenzija prizor je činila vrlo lepim, i njen brat je rekao: „Stani tako, moram da te nacrtam. Lepa si dok nosiš taj teret!” Od tog brzopoteznog crteža moj junak je napravio čuvenu sliku „Teret cveća”, po kojoj mu se svet divio. To je ujedno i metafora, jer ljudi su nekada vrlo lepi sa nekim teretom i tugom koje nose. Moj junak je zatim otišao na Bali, uvukao se u probleme sa drogom, i dopao zatvora, dok sestra pokušava da ga spase.
To je jedan vid životne priče, sudbine. Da li sudbinu sami stvaramo svojim karakterom, ili je stvara nešto izvan nas?
Sudbina je uvek pojam koji koristimo za prošlost, međutim ništa nije unapred zapisano. Stvari se dešavaju, ali mi biramo. To je interakcija naših izbora i onoga što se nameće spolja. Na toj putanji stvara se tvoja sudbina. Gledajući unazad možeš reći, ovuda sam prolazio, to je bila moja sudbina, ali ispred tebe ništa nije određeno. Tvoja je odgovornost ono što će tek biti.
Kako vidite sudbinu jednog naroda, ima li država svoju sudbinu, ma šta to značilo?
Svestan sam da sam sada u Srbiji, i mislim da je stoga Vaše pitanje prikladno. Mislim da se vaši ljudi ponekad osećaju kao da njihova porodica, narod i država nemaju sreće. Zašto se njima dešavaju takve stvari? Takve stvari se dešavaju, ali stvari se i menjaju. Ni u tom slučaju ništa nije predodređeno, rekao bih ponovo. Okolina se menja, u skladu sa njom menja se i određeno društvo. Možda nije velika uteha za ljude koji su mnogo patili, ali stvari se menjaju. Inače, sreća je vrlo neravnomerno raspoređena u svetu. Treba da učinimo stvarni napor kako bismo je izjednačili.
Zamišljamo Japan kao brzo, tehnološko, društvo, ali i tradicionalno. Kakav je Japan danas?
Dođite danas na moje predavanje o Japanu i njegovoj literaturi, na Filološki fakultet. Pričaću i o tome koliko se mnogo Japan razlikuje od Srbije. To je ostrvo, okruženo okeanom, i nije nikada bilo okupirano, sve do 1945. godine. Do tada smo bili zatvoreni, mirni, i samo su nas uznemiravale prirodne nepogode, zemljotresi i vulkani. Delovali smo vrlo nevini i naivni za druge. Priroda je tako dobra prema Japanu, i u monsunskoj regiji vreme se vrlo brzo menja, svake nedelje pokaže se nešto drugo. Gledajući vreme pišemo male, haiku, pesme. Uopšte nije loše biti Japanac.
-----------------------------------------------------------
Svojski sam se trudio
Posetili ste Irak 2002. godine i „dokumentovali lice nadolazećeg rata”. Da li se tragedija mogla sprečiti?
To je bilo četiri meseca pre početka rata. U Irak sam otišao da posetim građevine stare civilizacije, u vreme kada se ponovo otvorio za strance. Pojurio sam tamo. Video sam muzeje, ali sam pre svega posmatrao ljude. Bili su vrlo mudri i iskreni, dobri ljudi. Imaju dobru nacionalnu kuhinju. Posetio sam mnoge islamske zemlje, ali Irak mi je najdraža. Kada sam se vratio u Japan shvatio sam da su svi znali samo za Sadama Huseina, i koliko je on loš. Smatrao sam da je moja dužnost da posvedočim o tome kakav je irački narod i da ne treba da bude bombardovan. Za samo dva meseca napisao sam o tome knjigu, i pojavio sam se na televiziji, iako ne volim televiziju, i prihvatio sam sve novinske i radijske intervjue. Preveo sam knjigu na engleski, nemački i francuski i stavio je na svoj sajt. Možda nisam mogao da sprečim rat, jer nisam toliko moćan, ali sam se svojski trudio. Učinio sam sve što sam mogao. Posle početka rata pokazalo se da je sve onako kako sam i predviđao. Rekao sam: „Upozorio sam vas da nema oružja za masovno uništavanje, niti programa za nuklearno naoružanje i nikada nećete moći da oporavite iračko društvo kada ga jednom razorite.” Voleo bih da ništa nisam predvideo i da nisam bio u pravu. Sada sam u čudnoj vrsti depresije. Možemo da krivimo gospodina Buša i Ameriku, ali mislim da je i njima žao što su rat uopšte započeli.
Marina Vulićević
[objavljeno: 21/10/2008]
