Izvor: Večernje novosti, 04.Avg.2015, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubivoje Tadić: Minut me delio od ponora
OPORAVLjAM se, bolje mi je. Trenutno sam na kućnom lečenju, u bolnicu idem samo na previjanja. Mama je još tamo, sada je dobro, ali zbog godina i težine povreda, ostaće još neko vreme - smirenim glasom, iskreno obradovan našim pozivom i interesovanjem, kaže na početku razgovora Ljubivoje Tadić. Radost je, naravno, obostrana, jer je danima srpska javnost iskreno brinula za zdravstveno stanje poznatog glumca, prvaka Drame nacionalnog teatra i bivšeg upravnika kuće. Tragedija koja se polovinom >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << jula desila u njegovom stanu u Ulici Koče Kapetana na Vračaru, u kome je smrtno stradala njegova sestra Maja, a on i majka Mirjana spaseni s ozbiljnim povredama - nije silazila s naslovnih stranica beogradskih novina. Vest da je vatrena stihija izbila zbog upaljene sveće (budući da je porodica uglednog umetnika živela bez struje), dodatno je potresla ovdašnju javnost postavljajući, naknadno, mnoga pitanja i preispitivanja... Kako je kroz ovu golgotu prošao sam Ljubivoje Tadić, saznajemo u ekskluzivnoj priči za "Večernje novosti". Nije još imao priliku da čita mnogobrojne tekstove koji su izlazili u prethodnom periodu, ali su mu kolege prenele da je naš list izveštavao o ovom događaju izuzetno korektno, pa je to još jedan od razloga što se prvi put oglašava upravo na stranicama "Novosti": - Pored opekotina, najveći problem su mi zadavale respiratorne smetnje. Na sreću, imam jako srce. Sarađivao sam sa lekarima, čak i kad nisam znao gde se nalazim. Imam još bolove, lice i kosa su mi revitalizovani, a opekotine previjam samo na rukama. Moram da kažem da su lekari, na čelu sa Biljanom Ćeklić, načelnicom Klinike za opekotine i rekonstruktivnu hirurgiju, bili genijalni! Ceo tim se veoma pažljivo i predano starao o meni. Ni za mamu se ne brinem, u najboljim je rukama. Naši lekari su istinski posvećenici. Desna strana lica i uho su mi bili zahvaćeni plamenom, ali su bez operacije uspeli tretmanom da saniraju povrede. Stabilizovalo se i disanje, sada je najvažnije da se klonim sunca... Izrazio bih veliku zahvalnost mom Narodnom pozorištu, Skupštini grada, Ministarstvu kulture, svim kolegama i prijateljima. Posebno hvala vatrogascima i Hitnoj pomoći, stigli su veoma brzo.NA SCENI ZA NEDELjU DANA POVRATAK u normalan život, a s njim i na scenu, velika je želja Ljube Tadića. Desiće se i ranije nego što su se svi, pa i on sam, nadali: - Već 10. avgusta verujem da ću biti spreman da obavim ranije dogovorenu obavezu i u Barajevu izvedem predstavu "Čujte, Srbi". Isti tekst nadam se da ću biti u prilici da izgovorim i 22. avgusta, u Despotovcu, na Danima duhovnog preobraženja. Na konstataciju da odavno nečija nevolja nije izazvala toliku pažnju, brigu i nedvosmislenu podršku, Ljubivoje Tadić kaže: - Znao sam da sam voljen, ali ne baš ovoliko. Hvala svima, od običnog sveta, do udruženja dramskih umetnika i književnika, Voje Brajovića i Radomira Andrića... Svi su se poneli humano i ljudski. Ovo je situacija koja nije mogla da se predvidi, šok je bio strašan. Još ne mogu da rekonstruišem sve ono što se dešavalo nekoliko dana pre i nekoliko dana posle nesreće. Da sklopim kockice. Znao sam samo da tog jutra imam neku važnu obavezu. Kasnije sam saznao da je sa profesorom i književnikom Dušanom Đakovićem trebalo da radim govorne delove za program u Sava centru 5. avgusta, povodom obeležavanja godišnjice "Oluje". Nažalost, ove godine neću moći. A "oluja" je, nenadano, protutnjala i njegovim životom. Sanja li te dramatične trenutke? - Ne. I inače, veoma sam malo spavao u poslednje tri nedelje. U početku sam imao halucinacije, dezorijentisanost, uznemirenost. Lekari su mi rekli da je sve to normalno u ovakvim situacijama. Nisam gubio svest, ali poslednje čega se jasno sećam bile su reči vatrogasaca: "Našli smo ih".Nastojao sam da spasem sestru, zgrabio sam ćebe da je uvijem i pokušam da izvučem. To ćebe me je spaslo, inače bih imao mnogo teže opekotine. Kad se ovako nešto desi, shvatiš da u životu nekada protraćiš vreme, a nekad ti fali samo neki minut. Taj minut je nedostajao da ona bude spasena, ali i da ja izgorim potpuno... Uradio sam sve što je bilo u mojoj moći. Nažalost, nisam uspeo. Trčao sam i do Rastkove sobe, da vidim da li je stigao. Na sreću, sin nije bio u stanu. Nisam znao da mi je sestra stradala. Tek kada mi je Vladimir Božović izjavio saučešće u bolnici, shvatio sam šta se desilo... Pokušavao je u tim najtežim trenucima da poveže događaje, sklopi kockice. Seća se kako ga je psihijatar pitao zna li gde je, koji je datum. Dao je tačan odgovor, ali: - Rekao sam, moram da budem iskren i kažem vam da sam nekoliko dana potrošio pokušavajući da odgonetnem koji bi mogao da bude datum. Nisam hteo da pitam nikoga od medicinskog osoblja. Ležao sam i razmišljao, rekonstruisao ceo događaj od sekunde do sekunde. Sve te slike sam "isprovocirao", mučilo me je šta se i kako sve to dogodilo. LAKŠE UZ PODRŠKU AKO u ovoj nesreći ima ičeg dobrog, to je činjenica da se svi trude da mu olakšaju muke. Na duši ostaju trajno, ali nešto se u velikoj nevolji može učiniti da se lakše s njima živi: - U stan još nisam išao. Nisu ni deca... Trebalo bi ovih dana da počne njegovo sređivanje. Dejan Savić, v. d. upravnika Narodnog pozorišta i Milan Marković, tehnički direktor kuće, na čelu su ekipe koja se sa Skupštinom grada brine o obnovi stana. Hvala im na tome. Čoveku je lakše kad zna da ima podršku, nekog na koga može da se osloni...
Nastavak na Večernje novosti...
