Izvor: Vostok.rs, 22.Nov.2013, 17:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubinka Milinčić - enciklopedista ruskog života (drugi deo)
22.11.2013. -
Nastavljamo razgovor s autorom knjige „Poslednji Romanovi – put patnje“ Ljubinkom Milinčić.
Prisutna je i vremenska paralela dešavanja i ličnosti u Srbiji u to vreme, koja se provlači kroz skoro ceo siže. I reklo bi se da pišete samo o Rusiji, ali osvrćete se i na veze sa Srbijom. Koja je to važna struna ili veza koje možemo ovde da se dotaknemo?
Lj.M.: Ispostavlja se da je čak mnogo veća nego što sam ja mislila. Jer vi ne možete >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << da krenete u rusku istoriju a da ne naletite na nekog Srbina u toj istoriji. Počev od Ivana Groznog, pa kad uđete u Kremlj i vidite freske Svetog Save, kad se nađete u Kjahti - gradu koji je dobio ime po Svetom Savi na granici sa Mongolijom, pa kad dođete u Peterburg, u Šlisenbergu stoji spomenik Savi Vladisaviću pored spomenika Petru Velikom, pa kad znate da se ćerka kralja Petra udala za jednog od Romanovih, kad znate i ulogu "crnih" Crnogorki, grofa Miloradovića... Mnogo istorijskih ličnosti na koje smo mi gotovo zaboravili. Koje su bile jako važne na ruskom dvoru u raznim vremenskim periodima. Šta to govori i zašto ja to uopšte pišem? To govori o stalnim istorijskim vezama dva naroda. I nije tačno kada kažu da nikad nisu pomogli. Ili ovako su nam pomogli ili onako su nam pomogli. To je prosto bila jedna stalna veza koja se kroz vekove provlačila i koje je na žalost u tom 20. veku nasilno kidana nekoliko puta. Ali ja se nadam da će ona opet biti uspostavljena, možda na nekim drugim osnovama, možda ne onako kako to mi, manja zemlja, očekujemo da nama stalno neko treba da pomaže. Nego prosto na nekim ekonomskim ili obostranokorisnim osnovama. Da mi budemo dve prijateljske zemlje koje će uvek pomagati jedna drugoj kao što su i pomagale i po meri svojih mogućnosti. Ne možemo mi Rusiju da spasavamo ni od čega, ali ona nas može.
Ko vam je pomagao na putovanjima, na skupljanju informacija? Odakle toliko podataka, na primer pisma Niki i Aliks kojih je dosta predstavljeno.
Lj.M.: U principu, ja sam sama skupljala informacije. Mnogo toga je objavljeno, mnogo toga nađeno po arhivama. Meni je vrlo važno bilo da nađem ta mesta, jer kad se nađete u nekom nepoznatom gradu, otkud vi znate gde nalazi ovo ili ono. Ja sam imala divne prijatelje u Sibiru, to su dva pisca Sergej Kozlov i Dmitrij Mizguljin koji imaju opet svoje prijatelje i meni su zaista na tim putovanjima bila sva vrata otvorena. Mi smo ušli u svaki muzej, dodirnuli šta god smo hteli. Snimali smo film, snimili smo sve ono što je često i zabranjeno snimati. Dočekivali su nas gubernatori, gradonačelnici, i to je opet ona srpska veza. Mi smo Srbi i sve nam se otvara.
Iza reke, rudokopa, loma
Iza reke Iset, gonjen vetrom,
Zamuk'o kočijaš ispolkoma
I ustao pred vrstom devetom...
Tu je kedar
Sekirama srubljen,
Trag sečiva
Pod korenom star
Od korena put vodi još dublje,
Tu duboko zakopan je car.
Vladimir Majakovski
Kulminacija je svakao mučeničko ubistvo nedužne carske porodice. Kako ste uspeli da održite čitalačku pažnju do kraja knjige?
Lj.M.: Znate, ja sam to radila po nekom svom osećaju. Ja sam pre svega htela da prodrem u glave tih ljudi koji su ubijali ne zato što je čudno ubiti cara. Nažalost istorija je puna careubistava, kraljeubistava, na dvorovima su se dešavale svakakve stvari. Mi ovde imamo jedan događaj potpuno nejasno čime osnovan, car ovakav ili onakav, dobar ili loš. Mi nemožemo da ocenimo da li je taj car bio zaista toliko loš ili je bio zaista običan car, jer imate podatke i jedne i druge i treće. Ja sam svuda nailazila na kontradiktorne argumente. Taman poverujem da sam rešila problem i da znam šta se desilo pojavi se novi podatak i novi i novi. I ja prosto nisam mogla da završim. E sad, ako sam uspela zaista da privučem pažnju čitalaca onoliko koliko je to meni bilo interesatno, onda vam hvala i ja sam stvarno zadovoljna. Neko me je pitao, pa dobro šta radiš, ubila si cara u sred knjige a posle još imaš ne znam koliko strana.
Skoro sto godina se postavlja pitanje, zašto? Da li ste vi ipak našli odgovor ili kako kažu, Rusija se umom ne može razumeti?
Lj.M.: Ja bih upravo to rekla. Ja sam u knjizi citirala Lava Tolstoja. Istorijski događaji su nekada izazvani nekim banalnim povodom, nevažnim povodom. To je ono što Tolstoj kaže, kad je jabuka pala, zašto je pala? Da li je privukla zemljina teža, dali se zatreslo drvo, dali je duvao jak vetar, dali, dali... E, tako je isto i ovde. Šta bi bilo da nisu bile te crnogorske princeze na dvoru, šta da se nije pojavio Raspućin, šta da nije bilo te nesrećne nedelje kad je pop Gapon krenuo caru da se požali a ovi poubijali toliki narod... A šta da nije ovako a šta da nije onako... Sve su to stvari koje istorija ne trpi: šta bi bilo kad bi bilo. Bilo je kako je bilo i mi na žalost ne možemo ništa da promenimo, možemo da pokušamo da okrijemo, ali izgleda da se takve stvari nikad ne rešavaju. Gdegod smo imali takva ubistva, savremena, ubistvo Kenedija i ubistvo našeg Đinđića i tako redom. To se jako dobro organizuje da se nikada ne može naći trag. Tragova hiljadu a ne vode nikuda.
Nedavno sam u ruskim medijima pročitala naslov"Srbi snimaju film o Romanovima" i ja sam pomisla da je to upravo vaš dokumentarni film. Ispričajte nešto o tome.
Lj.M.: Mi smo na tim putovanjima i snimili sve to što smo mogli da snimimo i sad se bavimo montažom. U ovom trenutku smo montirali dva spota koja ćemo prikazati u Beogradu kad bude promocija knjige u Ruskom Domu. Tako da ćemo pokazati jedan deo tog materijala. Meni se čini da je on interesantan i moram odmah da kažem da ja i moja ekipa nismo imali želju da pokažemo, kao što nismo imali želju ni u knjizi da potpuno razotkrijemo priču i da se bavimo samo istorijom. Jer istorija je istorija, nju su istoričari dosta opisali. Htela sam da napravim i prikažem enciklopediju ruskog života, da pokažem gde smo, koliko smo slični, koliko smo različiti, šta oni imaju a mi nismo videli. Sad je to knjiga u slikama.
Da li možete da se setite sa putovanja neke neobične situacije ili šaljive priče?
Lj.M.: Ja bih izabrala jednu dirljivu scenu. Kad smo bili u Ganjinoj jami, gde su oni (carska porodica) sahranjivani a ustvari nisu sahranjeni. Tamo ima sedam crkava koje su im posvećene, svakom članu porodice po jedna, ima mesta gde se ne ulazi. Jedno od takvih mesta je suteren crkve ili bolje reći podrum koji je potpuno bez prozora, mračna prostorija sa ikonama, sa ikonom Nikolaja drugog i cele porodice u kome monasi neprekidno čitaju molitve. Tu se 24 časa čita molitva i to je skromno uređeno. Monasi se smenjuju i tu se uopšte ne ulazi, tu se ne snima, a nas su pustili. Posmatrala sam moju ekipu i svoja osećanja, mi smo bukvalno na prstima, kao da smo lebdeli. Prosto nas je bilo sramota što smo tu, a opet hteli smo to da snimimo. Taj osećaj pijeteta koji se javlja u čoveku na takvim mestima za mene je zaista potpuno nov. I ja sam zaista beskrajno zahvalna mojim prijateljima koji su nam omogućili da sve to vidimo i da snimimo.
Promocija knjige Ljubinke Milinčić održaće se 15. novembra u Ruskom Domu u 19.00, a prisustvovaće i članovi kraljevske porodice Karađorđević.
Vesna Semičastnova,
Izvor: Glas Rusije
