Izvor: Blic, 07.Sep.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubica Radović
Ljubica Radović
Centar za kulturni razvitak Beograda
Izložba je posvećena ne samo Evi, već i Lauri, Beatriče, Situ, Emi, Nori, Žorž… Ona je manifest Ženi – fino pulsiranje njenog života, kako kaže Margerit Jursenar, 'umetnik se obrazuje životom”.
Kada je Frančesko Hajez, 1830, izložio 'Veneru koja se šali sa dve golibice”, kritičari su pohrilili da je osude kao nepristojno čulnu. Od tada do danas, svedoci smo da je ženska erotičnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sve više 'bez ukusa i mirisa” – svedena na bezobrazno ledeni pogled. Erotsko bez tragičnog kompleksa krivice kao kod Munka ili Derena, ili, još gore, bez ikakve osećajnosti, svetosti – raskalašno, grubo, ogoljeno!
Zašto Eva? Slikarka uzima kao paradigmu ženski lik iz Starog zaveta, jer od njega potiče obavijanje erotičnosti u stid što nikako nije svojstveno antičkoj ili renesansnoj Ledi, a kamoli današnjoj divi. Slikarkina Eva krije lice, ali ne izlazi iz Raja. Njena ruka na tren postaje mrlja umiljate mačke. Na drugom akvarelu, mačka, bez Eve, asocira na strpljivost, umiljatost, mudrost – ženski princip. Gotovo ljupka zmija na grani ne deluje preteće. Muški princip je tu: očigledan u opasnosti, udaljen od suštine života.
Otkud tema čulnosti? 'Čulni odnosi su sveti zato što predstavljaju jedan od velikih fenomena univerzalnog života. Suprotno indijskog supruzi, koja ima osećaj da je boginja, da za trenutak predstavlja Situ sjedinjenu sa Ramom...'(Margerit Jursenar). Je li to prokletstvo savremenog doba?
A gde je Adam? U dnu postavke po želji njenog autora, prof. Ljubomira Gligorijevića, u zagrljaju s Evom, jedva se vidi. Njegovo vreme tek dolazi: kad pronade Sveti Gral (simbol viteštva). A dotle, da vidimo u šta će sramežljiva Eva stasati – na slikarkinoj izložbi ulja koja je u pripremi.
Psi
(Enes Halilović, Potomci odbijenih prosaca, Rad, 2004)
Enes Halilović uvodi novu tematsku oblast u našu književnost – život i ljude sa Pešterske visoravni. Iako i njime vladaju kletva i urok, ovaj svet ni ne podseća na Nastasijevićev, jer je sirov i divalj. Junake malo šta razlikuje od zveri: njihove zločine nisu prouzrokovale nečiste sile, već gotovo fantastičan nemoral, nitkovluk, degradirana ljudskost. Zato je česta Halilovićeva tema ubistvo, očigledno (najčešće prema zakonu krvne osvete) ili mistično (urokom ili kletvom). U društvu koje više nalikuje čoporu nego zajednici, muškarcima su dozvoljeni svako nasilje i perverzija ('Srodnici', 'Braća, mast i riba'), dok je žena, i kada je pokvarena, žrtva svog supruga, rodbine ili čaršije ('Samar', 'Zemljotres ili poplava'). Podražavajući forme usmenog pripovedanja (od glasine i vica do bajke i predanja), Halilović svesno zanemaruje kosmičku harmoniju, koja je nekada bila temelj narodnog stvaralaštva, i tako sugeriše nemogućnost regeneracije smisla i sklada ne samo u životu čoveka, već i svega stvorenog: prosidba je zamenjena begom ili krađom devojke, supružnička postelja ni prve bračne noći nije čista, brak je osnova za preljubu, a novorođena deca su posmrčad. Koristeći eliptične rečenice u pripovetkama–portretima ('Jav', 'Pradik'), on biografije svodi na beznačajne postupke, čime implicira sićušnost i uzaludnost ne samo pešterskog čoveka.
Gledana u celini, ova knjiga je svaštarska, neuravnotežena i neosmišljena. Isti motiv u motou i epilogu nije dovoljno čvrst kompozicioni okvir za ovu stilsku, žanrovsku i emocionalnu raznovrsnost. Naporednost mistike sa anegdotom, didaktične parabole sa vicom je neodrživa; neke od ovih proza nisu ni dovršene, tako da njihovi motivi deluju umetnički beznačajno.
