Izvor: Blic, 16.Jun.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubavnici koji se ne diraju
Ispod kule Dogana (Carina), tamo gde kanal Grande deli kanal Đudeka (Giudecca), ispod dva Atlasa koja drže skulpturu Fortune, od 6. juna noću treperi crveno svetlo. To crveno svetlo je oko velikog srebrnog kvrgavog meseca američkog umetnika Marka Handvorta, odnosno oko na njegovom delu „Čovek na Mesecu” („Man in the Moon”). Delo zaokružuje vernisaž Muzeja Fransoa Pinoa, najvećeg kolekcionara moderne umetnosti na svetu.
Projekat svog muzeja Pino je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << poverio čuvenom japanskom arhitekti Tadau Andu da ga izvede u jednom restaurisanom starom zdanju kako bi svojoj enormnoj kolekciji dao istorijski pečat. Italijanska „Panorama” dobila je ekskluzivno pravo da događaj snimi i opiše, a novinar Paskvale Kesa i fotoreporter Maki Galimberti da obave taj zadatak.
Evo nekoliko zanimljivosti iz njihove reportaže.
Sve deluje kao iz bajke. Čak i izvođenje projekta. Jer kolekcionar je svoj muzej prepustio jednom jedinom bretonskom preduzimaču koji se od trgovca drvenom građom u Bretanji probio u svetski vrh kapitalističkog luksuza. Muzej je smišljen kao brod: njegove bočne strane su dužine od po 105 metara, dok je štit od vode iz lagune 2.500 metara; ima pet hiljada kvadratnih metara zidne površine od crvene opeke. U XVI veku zgrada je služila za prijem robe vodenim putem, u XVII je dozidana, a u XXI rekonstruisana u muzej. Muzej je imao čak dva mondenska vernisaža, za novinare i svetske kolekcionare, pre nego što je otvoren za publiku. Promotivna izložba nosila je naziv „Mapiranje studija”.
Tadao Ando, arhitekta, poznat je kao virtuoz u armiranom betonu, autodidakt koji je 30 godina sam izučavao graditeljstvo, njegov izum su vrtovi na krovovima, njegovo remek-delo Kuća Azuma u Osaki. Koliko je muzej specifičan toliko su i dela u njemu. Pre svih Handvortov „Čovek na Mesecu”, „Veliki duhovi” Tomasa Šutea, biste Džefa (Kunsa) i Ilone (Čičoline), „Fucking hell 2008” Džeka i Dinosa Čepmana, „Medved i zec” Pola Mekartija, pa konj koji visi s plafona Mauricija Katalana...
Naziv izložbe „Mapiranje studija” potiče od čuvene istoimene instalacije Brusa Naumana, tvorca video-arta koji je 2000. snimio noćni život u svom ateljeu po kome trče miševi koje jure mačke. Ovo je kustosima Alison Džindžeras i Frančeska Bonamija dalo pokriće da naznače stanje umetnosti i rekonstruišu senzacije uslovljene geografijom umetnika, mapom kritičara, ukusom kolekcionara i, najzad, publike. Iznad svih njih uzdiže se veliko kube Tadaa Anda, kao sveto mesto od armiranog betona. Crvena boja opeke i siva betona smenjuju se ne prelazeći jedna u drugu, kao poezija i proza, apstrakcija i figuracija. Bonami metaforično kaže da je reč o venecijanskoj ljubavnoj priči čiji su protagonisti opeka i beton, koji poput ljubavnika iz XVII veka smeju samo da se gledaju, znajući da se nikad neće dodirnuti. Sa muzeološkog stanovišta, Pinoov muzej zaokružuje storiju o posleratnoj savremenoj umetnosti.
Venčanje u muzeju
Fransoa Pino je upravo u svom muzeju pre mesec dana priredio ceremoniju venčanja sa Salmom Hajek. U Veneciji već poseduje velelepnu palatu Grasi, nadomak novog muzeja, koju je 2005. kupio od grupe „Fijat” posle smrti Đanija Anjelija. Palata Grasi odavno je centar savremene umetnosti na čijem su čelu bili čuveni Pontus Hulten i Paolo Viti. Palata Grasi i muzej u nekadašnjoj carinarnici odgovor su na Venecijansko bijenale iz čijih paviljona publika žuri da vidi Pinoovu kolekciju. Nisu slučajno obe izložbe otvorene istog dana, 6. juna.
