Izvor: Politika, 24.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubav nije literatura
INTERVJU
Doktor Zoran Milivojević, predavač na Univerzitetu Sigmund Frojd u Beču i psihoterapeut dugogodišnje prakse, prvi je u istočnoj Evropi stekao najviši stepen internacionalnog supervizora i edukatora Međunarodnog udruženja za transakcionu analizu. Početkom ove godine bio je jedan od osnivača "Psihopolis instituta" u Novom Sadu, koji je osmišljen za savetovanje, edukaciju i izdavaštvo. Prema rečima dr Milivojevića "Psihopolis" je isključivo specijalizovan za oblast primenjene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << psihologije i za pomoć u ostvarivanju kvalitetnijeg života. U drugom, izmenjenom izdanju, u "Psihopolisu" je po osmi put do sada štampana čuvena knjiga dr Milivojevića "Formule ljubavi", a nedavno je objavljena i njegova knjiga "Igre koje igraju narkomani". Od prve verzije ovog rukopisa proteklo je 26 godina. Bio je to prvobitno edukativni materijal za studente angažovane u projektu Algrena – alternativnoj grupi za resocijalizaciju narkomana, sada je koristan roditeljima, mladima i pedagozima.
Specifično je u Vašoj knjizi "Formule ljubavi" da analizirate sve ono što ljubav nije i razotkrivate fantazme koji prikrivaju pravi put do ljubavi?
Ljubav je postala centralna u zapadnoj civilizaciji zbog toga što do pre 150 godina ljudi uopšte nisu pravili brakove iz ljubavi. Uglavnom su to bili dogovoreni brakovi, u kojima je svako igrao svoju ulogu, ona je znala šta znači biti žena, on je znao šta znači biti muškarac, i kad ih spojite to je dobro funkcionisalo. Uz to crkva nije priznavala razlaz. Tako da su se ljudi maksimalno trudili da brak održe i podignu decu, i lično zadovoljstvo i užitak uopšte nisu bili toliko važni. Onda je počela moda ljubavi, jer zaljubljenost je po civilizacijskim merilima prilično nova stvar. Ljubav je sama po sebi vrlo mutna kategorija, u kojoj se mešaju različite predstave od toga kako su nas voleli roditelji i kako su se oni međusobno voleli, do toga šta smo pročitali u bajkama i literaturi, i videli na filmu.
Da li je moguće da neko odluči da voli bez faze zaljubljenosti?
To je moguće, i to obično zaključe ljudi koji su vrlo traumatizovani. Moja je osnovna teza da je zaljubljenost negacija ljubavi. Ljudi se zaljube na osnovu različitih dečjih, iracionalnih, predstava i onda očekuju da sa tako izabranim partnerom naprave vezu koja je racionalno prihvatljiva. To je često nemoguće, jer su postavke potpuno pogrešne. Na primer, žene se zaljubljuju u barabe, i onda u vezi pokušavaju da od njih naprave porodične ljude. To ne ide. Ono što kao psihoterapeut preporučujem jeste da se ispitaju osnovne pretpostavke na osnovu kojih je neko formirao svoju sliku ljubavi. Kada se promene te predstave, srce se otvara i moguće je voleti na novi, zreliji, način.
Šta ćemo sa onim predstavama u literaturi o ljubavi kao stradanju?
Povremeno u razgovorima o ljubavi oštro kritikujem poeziju. Igre rečima su vrlo emotivne i oni koji vole literaturu lako ih upijaju. Vrlo često upravo oni koji su najviše čitali imaju idealizovane predstave koje se u realnom životu ne mogu ostvariti.
Da li je ljubav precenjena?
Često kažem: ako želite da znate šta je ljubav pogledajte kako žive primitivna plemena. Ljubav u primarnom smislu je vezivanje. Civilizovana kultura je izmislila kako ljubav treba da izgleda u različitim istorijskim periodima i glorifikovala je zaljubljenost, kao najdirektniji put ka užitku. Rekao bih da je zapadna civilizacija žrtva svog precenjivanja zaljubljenosti i užitka koji ono donosi. Kada se muškarac zaljubi u neku ženu, ona mu je važna samo dok u njemu svojim prisustvom stvara osećaj prijatnosti. Kada počne da se hladi, ona mu postaje sve manje važna. Tako da zaljubljenost nije relacija prema drugome, već prema sopstvenim osećanjima. Zaljubljenost je zapravo oblik maskirane narcisoidnosti.
Razotkrivate igre ljubavi, ali i igre narkomana?
Savremeni zapadni čovek opsednut je trčanjem za užitkom. A droge su upravo one supstance koje mogu da izazovu željeno emotivno stanje. Igre su različite, naročito kod onih koji imaju veći stepen zavisnosti od heroina i spremni su svašta da urade kako bi došli do cilja. To podrazumeva laži i manipulacije. Nekad su te igre nesvesne, zasnovane na sistemu samoobmana i u knjizi navodim blizu 40 različitih igara. Međutim, narkomanija opstaje jer je društvo istovremeno podstiče i brani se od nje. To mi u transakcionoj analizi zovemo igrom, nečistom komunikacijom sa skrivenim motivom.
Mogu li u tim igrama da se prepoznaju i oni koji po svaku cenu teže da se dočepaju svakog drugog cilja?
Ovu knjigu će svako čitati na svoj način, jer ima igara koje su stvarno opšte, a ja sam pažnju usredsredio na one specifične igre oko droge. Zanimljive su one igre koje igraju roditelji, terapeuti, školske vlasti, policajci i sudije. Želeo sam da ukažem na kompleksnost ovog problema, koji u društvu često liči na vrzino kolo.
Da li je ljubav dovoljna prevencija od droge?
Ljubav jeste vrlo važna, ali nije dovoljna. Ljudi koji su dugo godina na heroinu spadaju u dve kategorije. Jedni su zanemarena deca, a drugi su razmažena deca. Roditelji treba da vole dete i pohvaljuju ga, ali pri tom i da mu upućuju jasne zahteve i da ga kažnjavaju ukoliko ih ne ispuni. Međutim, mnogi roditelji misle da je kazna negacija ljubavi i jedino što žele je da bezgranično usrećuju dete. Onda to dete postane i "majstor uživanja". Već u pubertetu društvo će ga dočekati sa mnogo zahteva i takvo dete će shvatiti da će moći da nastavi da uživa ako uzme drogu.
[objavljeno: ]
.jpg)
