Izvor: Politika, 23.Jan.2010, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubav na cimet miriše
Gaj Vajcman, koreograf iz Holandije i laureat Bitefa, uskoro će se predstaviti plesnim komadom koji radi za Bitef teatar
„Mirisi cimeta” zasad su zapahnuli samo one koji u baletskoj sali pripremaju novu predstavu Bitef teatra. Od 3. marta, premijerne večeri, širiće se to i gledalištem teatra u staroj crkvi na Skveru Mire Trailović. Plesni komad koreografa Gaja Vajcmana izvešće nova Bitef Dance kompanija. Njih sedmoro na sceni igraće sedam bezimenih likova. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << U sali će biti i malo muzičko društvo, trio koji će svirati dela estonskih kompozitora, a u tom izboru je, naravno, i nezaobilazni Arvo Part.
Evo Gaja Vajcmana po treći put među Srbima. Nekadašnjeg igrača čuvene izraelske kompanije Batševa, a danas sa već priličnim plesnim minulim radom u Holandiji, naša publika po dobru (umetničkom) pamti. Na 40. Bitefu 2006, svoju nagradu dodelila je njegovoj predstavi „Jezik zidova”, koju je postavio u Novom Sadu (SNP – Forum za ples). Drugi susret sa Vajcmanovim opusom bio je u proleće 2008. na Beogradskom festivalu igre. Na sceni BDP viđeni su njegovi „Poetični porazi”, u izvođenju „Kluba Gaj &Roni. To je Gajova trupa, sa sedištem u Groningenu, a Roni (Haver) je Gajova supruga.
Svetska premijera „Mirisa cimeta” bila je 2006. godine. Ova srpska, četiri godine posle, imaće neka svoja obeležja, posebnosti, svoj miris. Koreograf se, inače, inspirisao slavnom biblijskom „Pesmom nad pesmama”, ali je napomenuo: „Ovde to nije samo ljubav muškarca i žene, nego i više od toga – božanska ljubav. S tim, što je tema stavljena u ovo naše doba”.
Mi bismo još malo o naslovu i tom, nekad skupocenom, „mirisnom začinu”.
– Iza svega stoji taj „simbol” i fragmenti iz starozavetne „Pesme”, i reč je o različitim nivoima scenskog čitanja ovoga teksta. Od običnog, svakodnevnog, profanog, do onih dubljih slojeva i značenja. Mnogi odnosi su obuhvaćeni ovom predstavom: muško-ženski, žena-žena, čovek-društvo, čovek-Bog... U prvom planu je naša neprestana potraga za ljubavlju, koja se često različito manifestuje i često je veoma strastvena, katkad do agresivnosti. Žestoka je to bitka: savladati čudesnu tajnu koju zovemo – ljubav.
U baletskoj sali videli smo Vajcmana kako igračima otkriva „tajne” svoje koreografije. Tu je i Dunja Jocić, Beograđanka, članica „Kluba Gaj&Roni”, koja je već igrala u „Mirisima cimeta”. Njega su čekali i drugi poslovi, u Holandiji, a ona je igračica od poverenja, osoba koja nastavlja dalji rad na rađanju beogradske predstave. A posle se koreograf vrati, jer njegova je ona takozvana poslednja ruka. Tako je to u savremenim radionicama igre.
Hoćemo i malo „svetske” informacije i pitamo: Šta se trenutno dešava u „Klubu”, u Groningenu, i okolo njega?
– U Holandiji država pomaže odabrane trupe. Nama je veoma važno što smo se ponovo izborili za takav status. Prošli smo na „konkursu”, a to znači da će nam još četiri godine finansirati projekte. Skoro smo završili i evropsku turneju sa novom predstavom „Pinball and Grace”. Spremam i novi „Jezik zidova”. Umesto samo žene, sada će igrati samo muškarci – rekao nam je Vajcman i sa pričom iskoračio u neko drugo umetničko područje: Sa američkim rediteljem pišem scenario za film baziran na Dibuku, duhu iz mitologije, i u kome će glavne uloge tumačiti igrači iz moje trupe, među njima i Dunja Jocić, koja ima iskustva i na dramskoj sceni. Bavio sam se filmom, ali ovo će biti moj prvi celovečernji projekat.
Radite i za teatar, kao reditelj. Kakve su razlike između vaših plesnih i dramskih tvorevina?
– Kod mene nekih velikih razlika u tim stvarima nema: kad radim dramu obojim je plesnim, a ples – dramskim sadržajem. Čim ste na sceni, vi znate da uvek postoji neka priča koja mora da se ispriča. Rečima ili pokretom, svejedno.
Šta svojim predstavama koreograf Vajcman prvenstveno želi da kaže publici?
– Priča i ideja su mi najvažnije. Ne gola forma, estetika, vizuelni užitak, često nejasni širokoj publici. Može to biti lepo, ali šta vredi ako publika ne zna šta je gledala. Ja zaista imam mnogo poruka, ali mi je najviše stalo do „dijaloga” sa publikom, da sa njom podelim teatarski doživljaj i da se svi zajedno krećemo u jednom pozitivnom pravcu.
M. Šehović
[objavljeno: 24/01/2010]
