Izvor: Blic, 02.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljuba Tadić - avangardist
Ljuba Tadić - avangardist
Kadgod bih u novinama pročitao, dok je bio živ i sad kad ga više nema među nama, uz ime Ljube Tadića 'bard našeg glumišta' uvek sam osetio neku vrstu otpora. Za života se nisam ozbiljno zapitao šta mi tu smeta. Ovih dana jesam.
'Bard našeg glumišta' dobro pokriva osećanje ove sredine da je on od svih priznat najveći među velikim glumcima i glumicama, kojih srećom uvek imamo u izobilju. Ali u toj sintagmi ima nečeg starinskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << što nije prava istina o Ljubi Tadiću. Izriče se suviše olako, sa rukama u džepovima, o pojavi drugačije boje.
Koliko god ličio, po autoritetu koji je nosio u svom držanju, stasu i glasu, čak i na romantičnog Dobricu ili Milivoja, kojima je pristajalo to 'bard našeg glumišta', Ljuba je bio u svim bitnim periodima poslednja pola veka nosilac najnovijih i najhrabrijih pozorišnih tendencija. Kad se lomio led socijalističkog realizma Ljuba je u Beogradskom dramskom pozorištu igrao Artura Milera; kad je modernizam i zapitanost teatra apsurda bila jeres, Ljuba je zaigrao 'Čekajući Godoa' u A212, a tu, eto još pre neki dan, odigrao u istom tom teatru svog trećeg Lira u stilu postmodernizma i stvaralačke revizije Stanislavskog.
I zato nije slučajno da je Ljuba Tadić najpre protesno zaćutao za smutnih vremena kraja XX veka, a onda u stilu najbolje Srbije digao glas protiv neslobode i kobno pogrešne politike. Opredelio se jasno za najnaprednije jednog našeg istorijskog trenutka, baš kao i u njegovoj avangardnoj pozorišnoj pustolovini. On je u svemu bio glas, snaga druge, bolje Srbije. U mladosti bistar, u zrelosti vispren, u starosti mudar, znao je gde je pravo pozorište i gde su prava politička opredeljenja. Ali svojim moćnim glasom, tako dobro znanog sa scene, do kraja života uvek je brundao protiv onog što nije bilo dostojno novog.
