Izvor: Blic, 01.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Livadska elegija
Livadska elegija
Čak Beri ne dolazi. Stonsi, ako još neko veruje u to, možda, ipak, dogodine. Beograd nema sreće sa rokenrolom, definitivno.
Čujem da se ekipa sa livade nije dobro provela, bar tako kukaju po internet-forumima, i ostalim vox-populi medijima. Neki je ministar prijavio kako ništa nije čuo, ali nema veze, pevao je sa svojom škvadrom na livadi. Vidovdan se, tako, izmetnuo u prvomajski uranak, ali to je već stvar za druge institucije.
I >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ne spada u priču o rokenrolu.
Srećom.
Čak Beri ne dolazi. S obzirom na godine, beše to, možda, poslednja prilika da čujemo 'Maybelline' onako kako treba svirati taj prvi pravi rokenrol-napev. Otac rokenrola ne dolazi u grad, danas je tužan dan. Ko se povlačio po livadama i razumeo suštinu prevare, mogao je okajati grehe. Ovako, neokađen, nepoškropljen svetom vodicom iz gitare koja je proizvela 'Roll Over Beethoven', 'School Days' ili 'No Particular Place To Go', moraće se nadati Stonsima, ili pod hitno potražiti karte za 'White Stripes' na Exitu. Ne bi li sa sebe sprao livadski snif i udahnuo malo pravog rokenrola.
Zašto je to važno? Pa, zato što ima prevara koje traju i kada su završene. Valja ih prepoznati i ne biti ovca za šišanje, makar blejanje bilo samo drugi oblik sećanja na bolju prošlost. Jer, prošlost uopšte nije bila bolja, samo su ovce bile jagnjad. Umiljata, ona što sisaju dve majke. Jedina prevara na koju se može pristati jeste 'Velika rokenrol prevara', ploča na kojoj Sid peva Edi Kokrena, a Džoni Roten ključnu pesmu Čaka Berija 'Johnny B. Good'.
Viđeno, neviđeno
'Rat svetova' reditelja Stivena Spilberga
Klasični roman britanskog pisca H.Dž Velsa 'Rat svetova' iz l898. danas se ponajviše pamti po senzacionalnoj radio dramatizaciji iz l938. godine dotad nepoznatog Orsona Velsa. Za Stivena Spilberga nije nevolja što je roman 'Rat svetova' već dobio jednu uspešnu ekranizaciju (u režiji Džordža Pala, l953), već što je motiv napada Marsovaca sijaset puta uspešno korišćen u nizu filmova, da ne pominjemo urnebesnu parodiju 'Mars napada!' (l998) reditelja Tima Bartona. Njegov 'Rat svetova' (god. proizvodnje: 2005. trajanje: 117 min.), kao i prethodno Palovo delo, smešta radnju u Njujork ovih dana, glavni junak je lučki radnik Rej Ferijer (Tom Kruz). I kao i u Palovom delu, prvi udar napadača iz svemira deluje najpre kao nezapamćena zvučna grmljavina od koje se gledalištu ledi krv u žilama, a potom se iz natuštenog neba spuštaju munje, dok se zemlja zastrašujuće otvara i iz nje se pomaljaju tvorevine koje su možda hiljadama godina ranije ostavljene kao 'tajni putnici'. Nastaje ogromna pometnja, sveopšte razaranje i bežanija koja, ironično, deluje kao omaž Velsovoj radio drami.
Ta prva trećina filma deluje najimpresivnije, jer je ostvarena dosad neviđenim specijalnim efektima. Ali kad se drama spusti među junake i krene dramaturška razrada, počinju da preovlađuju banalna dijaloška rešenja i ne mnogo uverljiv razvoj radnje. Rej se probija jedinim pokretnim autom kroz raspamećenu gomilu, uz povremeno vrištanje ćerke Rejčel (Dakota Fening) i junačenje sina (Džastin Četvin). I potom kad se približi neprijatelj, on razočaravajuće izgleda kao mešanac Godzile i uvećanog 'vanzemaljca' iz ranijeg istoimenog Spilbergovog filma. Tek pred kraj se pojavljuju neke motorizovane armijske jedinice (šta je sa modernim naoružanjem Reganovog 'zvezdanog odbrambenog sistema'?), a najopasnije čudovište se uništava ručnim raketnim bacačima, kakvi se protiv Amerike koriste u Avganistanu i Iraku. Vrlo nesrećna konotacija! Završnica je doslovno preuzeta iz Velsovog romana, što svojom intonacijom naučnog optimizma deluje potpuno arhaično. Kao i niz Spilbergovih dela iz poslednje dve decenije i ovaj film je ispod autorovih namera i očekivanja, ali ga valja obavezno pogledati, jer Spilberg to zaslužuje i kad ne postiže željene domete.
