Izvor: Politika, 18.Avg.2011, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Literatura je piscu zavičaj
Ambasada u Rimu bila je malo ogledalo svih onih tužnih i grotesknih stvari koje su se događale u zemlji
Raška – Milisav Savić (1945), ovogodišnji je dobitnik nagrade „Stefan Prvovenčani”, koja se dodeljuje na Raškim duhovnim svečanostima – izuzetnom stvaraocu, umetniku ili naučniku, koji je svojim delom afirmisao srpsku kulturu ili nauku i stvorio delo od nacionalnog značaja. Milisav Savić autor je kultnih knjiga: „Bugarska baraka”, „Mladići iz Raške”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Ljubavi Andrije Kurandića”, „Topola na terasi”, „Ćup komitskog vojvode”, „Hleb i strah”, „Ožiljci tišine”, „Princ i serbski spisatelj”, „Rimski dnevnik, priča i jedan roman”, „Čvarčić”. Doktorirao na srpskoj memoaristici 19. veka (knjiga „Sećanje i rat”). Radio je kao lektor za srpski jezik u Londonu, Njujorku, Firenci, Lođu, bio je ministar-savetnik u našoj ambasadi u Rimu. Predavač je na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru. Prevođen je na mnoge evropske i svetske jezike, dobitnik je naših najznačajnijih književnih priznanja. Nagrada „Stefan Prvovenčani” biće mu uručena večeras u Domu kulture u Raški.
Nagrada „Stefan Prvovenčani” dodeljena Vam je u zavičaju. Najteže je, po pravilu, dokazati se u svom zavičaju. Zašto je to tako?
Da je najteže dokazati se u svom zavičaju, rekla je jednom Desanka Maksimović. Valjda da ukaže nekom provincijskom predsedniku opštine da pored sportista i lovaca postoje i pesnici. Lepo je dokazati se u zavičaju, ali još lepše van zavičaja.
Krajem juna, u Raški i Novom Pazaru, održan je okrugli sto o Vašem književnom delu. Kako ocenjujete ovaj skup?
Izaći će zbornik radova i eto prilike za relevantnu ocenu. Mislim da je na skupu lepo osvetljena geneza mog pripovedačkog rada, a bilo je i nekoliko iscrpnih analiza mojih poslednjih knjiga, posebno romana „Čvarčić”.
Kakav je Vaš odnos prema rodnom gradu i šta zavičaj znači piscu?
Neki smatraju da zavičaj igra presudnu ulogu u odabiru tema i formiranju pogleda na svet. Zavičaj se obično glorifikuje –rajsko mesto, to je, recimo, Odisejeva Itaka, ili satanizuje – mesto prvih nesporazuma sa svetom, ranih jada i dubokih ožiljaka. Andrićeva priča o višegradskoj stazi sadrži oba stava. Neki, pak, gledaju da se otarase zavičaja kao suvišnog prtljaga. Njima je bliža pozicija apatrida, odnosno bezavičajca. Pisci se više vežu za rodni grad. Jer, značajne civilizacije, pa i književnost, nastale su u velikim gradovima. Džojs se veže za Dablin, iako je rođen u obližnjem gradiću, Dante za Firencu, Bodler za Pariz, Bulgakov za Moskvu...
Ipak, većini pisaca, pa i meni, pravi zavičaj je literatura. Naravno ne sva. Svako ima svoj izbor dela u kojem se oseća kao u rođenoj kući.
Jedno vreme ste radili u našoj ambasadi u Rimu. Po čemu pamtite taj period, koji ste opisali u „Rimskom dnevniku”?
Tek ću da opišem, u vidu sećanja, moje kratko „diplomatovanje”. Ambasada u Rimu bila je malo ogledalo svih onih tužnih i grotesknih stvari koje su se događale u zemlji.
Pripadate generaciji šezdesetosmaša. Kako, sa ove vremenske distance, gledate na te događaje?
Kao na neostvarenu utopiju. Sigurno je da nismo bili za nesrećni rat ili za ovakvu Srbiju, poraženu, na kolenima. Sanjali smo o državi pravde i demokratije... Ni u snu nismo mogli da pomislimo da ćemo živeti u društvu u kojem je politika postala dominantni, gotovo jedini biznis.
Najgore je što više ne vidim pobunjenog pojedinca –u Kamijevom i Sartrovom smislu ili Blohovog čoveka nade. Naravno, nisu se svi intelektualci utopili u baru mrtvila i bezvoljnosti. Neki su izabrali radnu ćutnju, drugima je bliska rableovska sprdačina, treći izigravaju Don Kihota, četvrti glume Hamletovo ludilo.
Bili ste urednik naših najuglednijih književnih listova i na čelu najznačajnijih izdavačkih kuća. U čemu je razlika između ondašnjeg i današnjeg izdavaštva?
U moje vreme i izdavači su, pored pisaca, mogli da imaju političke i policijsko-sudske probleme, danas – sva sreća – pisce ne hapse i ne zabranjuju im knjige. Ali to ne znači da se književnost i dalje ne zlostavlja, kako bi rekla Jasmina Ahmetagić. Ne slažem se sa tezom da su danas pisci i književnost marginalizovani, da ne znače ništa. Da je tako, vladajuća nomenklatura ne bi tako motrila koga će i šta će pripustiti u medijski i javni prostor.
Početkom jeseni, „Službeni glasnik” objaviće monografiju o Vama. O kakvoj je knjizi reč?
Nije reč o klasičnoj monografiji. Knjiga pod naslovom „Milisav Savić” izlazi u novopokrenutoj ediciji – tu su još knjige Ljubice Arsić i Zorana Ćirića– koju uređuje vrsni pisac Goran Petrović. U knjizi je moj izbor priča, komentari uz priče, kratka autobiografija, poetički eseji, memoarski zapisi. Tekstovi su ilustrovani fotografijama, uglavnom iz ličnog albuma.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 19.08.2011.
