Izvor: Blic, 01.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Literarni rok koncert
Literarni rok koncert
'Centar za kulturnu dekontaminaciju' u Beogradu bio je stecište FAK-ovaca (učesnika Festivala A književnosti) tokom proteklog vikenda. Bio je, takođe, stecište literature, zabave, smeha... Iz večeri u veče, do duboko u noć, dvadesetak autora iz Hrvatske i Jugoslavije u atmosferi koja je više ličila na rok koncert nego na književno veče, čitali su odlomke iz svojih dela. Shodno pravilima (koja to nisu) sve skupa odisalo je interesantnom prozom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << rušenjem stereotipa, podsmevanjem autoritetima. Teško bi bilo definisati FAK po estetskom ili bilo kom drugom kriterijumu. A, kako je to lepo rekao pisac Miljenko Jergović, FAK je zapravo duhovni i emocionalni princip. Takođe, FAK zahteva nekoliko detalja - naplaćivanje ulaza je obavezno (karta je bila 40 dinara), u blizini mora postojati šank, njegov prirodni kontekst je čitanje u sredinama gde se svi razumeju, a istovremeno on je antiksenofobičan i kosmopolitski, zbog čega uvek nastupa i po neki strani pisac (ovoga puta su to bili Toni Vajt iz Engleske i Peter Zilahi iz Mađarske). Kako sami akteri navode, tajna uspeha FAK-a verovatno leži u tome što se ova asocijacija postavila iznad generacijskih, lobističkih ili ideoloških zabrana. FAK je, recimo još i to, rođen u proleće 2000. godine u jednom kafiću (a gde bi drugo), u Osijeku. Od tada imao je svoje uspešne večeri u Zagrebu, Osijeku, Motavunu, Novom Sadu i drugim gradovima ex-YU prostora. Sada su Borivoj Radaković, Edo Popović, Ante Tomić, Đermano Senjanović, Laslo Blašković i drugi, uz svesrdnu pomoć domaćina, radili na kulturnom dekontaminiranju ovdašnje prestonice.
Govoreći o tome kako se oseća u Beogradu, i poredeći to sa proletošnjim nastupom u Novom Sadu, Miljenko Jergović je za 'Blic' rekao da mu je u Beogradu ugodno i kao i uvek - opušteno.
'Dakle, ako me boli glava, boli me glava, ako sam prehlađen, prehlađen sam, ako mi je super, super mi je. Što se tiče književnosti na ovim jezicima, mi se svi dobro razumemo, što znači da pripadamo istom jezičkom korpusu. Naša životna iskustva su usporediva i slična, a tamo gde su različita, opet se i u tome razumemo. Tako da, čini mi se, bez obzira na tu desetogodišnju (veštačku) razdvojenost mi još uvek predstavljamo isti svet. I dobro je što je tako, jer ti naši smešni, mali balkanski jezici su toliko maleni da jedino nešto mogu značiti ukoliko ih doživljavamo skupa i ukoliko svoju publiku doživljavamo kao nešto što se prostire od Triglava do Đevđelije. I, ako pisce sa tog prostora shvatimo kao svoje.
Šta je to, po vašem uverenju, što nas je razdvojilo? U šta smo to verovali, ako smo shvatili da nam je prijatnije zajedno?
- Razdvojilo nas je to što smo kreteni. Doduše, to opet nije ništa posebno. Jer, svi narodi na svetu imaju sklonost da postanu kreteni. Samo što drugi narodi imaju sreće da im se baš u određenom trenutku ne dogodi neki Milošević ili neki Tuđman. Eto, mi smo bili ovako teški kreteni, a još smo imali tu nesreću da su nam se dogodili tipovi kao Milošević i Tuđman. Fatalistički sam ubeđen: da nas je ta personalna stvar mimoišla, mimoišlo bi nas i sve ostalo. Bar u toj krvavoj varijanti. Nije ovo luđi svet nego što je svet izvan granica bivše Jugoslavije. Mi smo samo imali malo manje sreće. T. Nježić
