Izvor: Blic, 03.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Listajući Zagrebački leksikon
Listajući Zagrebački leksikon
Moj prijatelj Vaki Stojsavljević, koji zna da strasno skupljam leksikone, nedavno je tu moju strast utolio sa dva toma najnovijeg Zagrebačkog leksikona u izdanju Leksikografskog zavoda 'Miroslav Krleža' i 'Masmedija'. Na preko 1.200 stranica, tim od petnaestak stručnjaka, sa Josipom Bilićem i Hrvojem Ivankovićem na čelu, obradili su prošlost i sadašnjost glavnog grada Hrvatske sa dobro probranim fotkama i iscrpnim, kako to tamo zovu, natuknicama.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Naravno da sam odmah pogledao kako je leksikon obuhvatio tamošnji kazališni život koji pratim najmanje pola stoleća.
Prva jedinica po abecedi je natuknica 'Kazališna kavana'. Proveo sam u njoj mnoge časove sa zagrebačkim kolegama od poznih pedesetih godina, pa tamo negde do sedamdesetih godina prošlog veka. Sad saznajem da je osnovana 1906. godine, tek jedanaest godina pošto je 1895. godine u prisustvu cara Franje Josifa otvorena nova zgrada HNK. Prvih godina, u kafani su se skupljali igrači bilijara i šaha, a onda su hrupili glumci i književnici i proterali ove pionire nove kavane. Poznati gosti bili su Matoš, Ujević, Pjer Križanić, dakle, isti oni koji su u Beogradu visili u 'Moskvi'.
U jedinici 'Kazališna škola' saznajem da, pored zakona iz 1861, koji je predviđao i kazališnu školu, tek je 1881. godine osnovana privatna glumačka škola u kojoj je Nikola Simeonović besplatno davao časove. Prvo profesionalno teatarsko učilište osnovano je tek 1893, sa časovima iz 'deklamacije, muzike i operno-dramskog prikazivanja'.
U Leksikonu se navodi da je prvi zagrebački kazališni časopis bio na nemačkom jeziku 'Agramer Theater Journal', a potom su osnivani časopisi, bilo samostalni ili pri HNK, koji su munjevito menjali ime i brzo se gasili da bi se ponovo rađali sa nekim novim imenom.
Jedinica 'Kazališni festivali' nas obaveštava o onom što dobro znamo. Da je Internacionalni festival studentskih kazališta, neka vrsta predvarijante Bitefa, sa prezentacijom eksperimentalnih teatara poživeo od 1961. do 1972, da bi ga idejno nasledio Evrokaz koji do danas traje.
Kao i sve u hrvatskoj leksikografiji, sve je precizno, vrvi od podataka sa slikama i fotografijama na odličnoj hartiji.
Izložljivost
Tradicionalno poimanje kategorije 'scene', koje započinje još sa konceptom antičkog pozorišta, a vrhuni u ideji društvene ili javne pozornice, izgleda da se u eri nedvosmislene vladavine medija koji više nemaju naivno-benignu funkciju reprezentovanja stvarnosti, već njenog definitivnog kreiranja, povlači pred pomaljanjem jednog razvodnjenog i beznačajnog javnog prostora.
Ako su sve kulture do sada, rukovođene vladajućim moralnim doktrinama favorizovale odredene tipove humaniteta kao uzorne modele koje treba slediti, od sveca, mudraca, gurua, genija, heroja, revolucionara ili umetnika, savremena medijska kultura, u svojim mnogobrojnim formama i uz imperativ neprekidne smene trendova, kao da objavljuje kako je zauvek završila sa bilo kakvim konceptom izuzetnog pojedinca.
Definitivno raskrstivši sa idejom izvrsnosti, odličnosti, odnosno, ekskluziviteta, koji je obezbeđivao pažnju zajednice samo najodlicčijima kako u vrlinama, tako i u veštinama, savremena kultura, gladna sadržaja na kojima opstaje i nastala kao direktan medijski produkt, zapravo objavljuje kraj epohe koja je još računala sa idejom moralnosti.
Tako se, paradoksalno, banalnost svakodnevice, ispraznost reči ili beznačajnost ličnosti koje u zavisnosti od imperativa instanta i sveopšte i ukalkulisane kratkotrajnosti, promiču savremenim medijskim univerzumom, pojavljuju kao univerzalni i što je još važnije, dostižni standardi. Tako ideja Dobra, više nema nikakve veze sa težnjom ka vrlini, već isključivo sa borbom da se bude viđen.
Savremeni fantazam 'izložljivosti', medijske prepoznatljivosti, ličnih rejtinga i izazova učestvovanja, prirodna je posledica strukture savremenih medija koji se metastatički šire ka stvarnoj ili simboličkoj perifernosti.
Otuda se kao moderni kredo pojavljuje, ne više ideja ličnog ucelovljenja ili moralnog usavršavanja, već nezasitost etosa 'izložljivosti' i fantazma medijske vidljivosti, koji zapravo, samo privremeno kamufliraju zastrašujuću krhkost sveta bez ideala.
Meki tonovi nesreće
Uglješa Šajtinac 'Banat', režija Dejan Mijač, JDP
Premijernim izvođenjem predstave 'Banat' potvrđene su dve stvari. Najpre da je Uglješa Šajtinac nezaobilazan dramski pisac svake buduće antologije savremene srpske drame i da je u JDP uspešno i bezbolno podmladio ansambl ovog pozorišta.
Mesto događanja nove drame Uglješe Šajtinca je Banat, slično kao i u 'Hedersfildu', njegovoj drami koja je obeležila prošlu sezonu. Ovaj put, međutim, Šajtinac o posledicama koje na ljude i njihove živote ostavljaju velike društvene promene i ratovi govori iz istorijske perspektive. Pri tom, njegova priča se, iako precizno locirana i u vremenu i u prostoru, govori o stanju duha u koje Evropa s vremena na vreme upada. Glavni junak ove priče, (voli američke filmove) je mladić koji se početkom Drugog svetskog rata iz bombardovanog Beograda sklanja u svoje rodno selo u Banatu i sreće svoje prijatelje iz detinjstva. Kada, međutim, rat prođe, ispostaviće se da su neki od njih za to vreme bili Nemci, neki komunisti, neki normalni, neki su voleli, neki mrzeli, ali će svi trpeti posledice. Oni za koje se ispostavilo da su bili Nemci, moraće u Nemačku u kojoj nikoga ne poznaju, partizani na vlast koja im ne priliči, ali će svi zajedno ostati bez prošlosti, detinjstva i mesta odrastanja. U stvari, ova priča istovremeno je i priča o mladima rođenim u zapadnoj Evropi tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji koje danas organizovano vraćaju u zemlje njihovih roditelja.
Reditelj Dejan Mijač sudbine Banaćana interpretira u scenskom prostoru definisanom video-prikazom banatskih pejzaža i prazninom u kojem je glavnu reč imao mladi ansambl JDP. Njihova igra je, naime, bila čvrsto komponovana partitura mekih tonova nesreće koje su suvereno izveli Milutin Milošević, Petar Benčina, Nikola Rakočević, Jelena Petrović i (manje-više) veterani Dubravka Kovijanić, Srđan Tamarov i Nenad Ćirić.
|
