Izvor: Blic, 25.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Limeni dobošar
Limeni dobošar
Ginter Gras, Nemac, nobelovac, moralna savest posleratnog nemačkog društva, priznao je, sebi i drugima, da je sa sedamnaest godina bio dobrovoljac, ni manje ni više nego u - SS trupama. Peter Handke, po svoj prilici najznačajniji pisac nemačkog jezika druge polovine dvadesetog veka, Austrijanac, nikad nobelovac, egocentrik i politički idiot, otišao je nešto ranije na jedan pogreb u neko požarevačko dvorište.
Nemačka malograđanska inteligencija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jednako kao i ono srpske što je uopšte čulo za pomenutu dvojicu, uskopistila se tim povodima. Handkeu je, praktično, oduzeta nagrada koja nosi ime Hajnriha Hajnea, jednog od prvih i najvećih nemačkih disidenata, čoveka koji je napisao ultimativnu poemu o svom nacionu, jednako kao i onu pesmu po kojoj je Džoni Štulić imenovao svoj slavni bend, a onda živeo u Parizu. Kao Handke danas. Grasa se masovno ogovara kao licemera.
U vreme kada su Hajneove knjige iznova sklanjane pod Trećim rajhom, Gras je bio dovoljno star da ne ode u SS. Ali je otišao. U vreme kada se 'balkanski kasapin' ispeo na svetsku političku scenu, Handke je bio isuviše star da ne zna o čemu se radi. Pa je, ipak, držao njegovu stranu. Kao i jedan drugi nobelovac, koji je od provincijskog diktatora napravio simboličku figuru otpora političkoj globalizaciji. Samo što njega niko ne proziva. Pisci se rado pačaju u politiku, ali retko o njoj nešto znaju. Srećom, oni pišu o ljudima.
Handke je zabranjen u Parizu. Direktor teatra koji je počinio tu glupost, de fakto je smenjen. Tako to rade u normalnim zemljama. Jedan drugi brkati nobelovac, koji tu nagradu ničim nije zaslužio, preti vraćanjem titule počasnog građanina Gdanjska ukoliko se isto odličje ne oduzme Ginteru Grasu. Reč je o onom poljskom radniku kojeg Džoni Štulić nije ni pomenuo u jednoj od svojih najlepših pesama 'Poljska u mom srcu'. Nedotupavni pseudopolitičar, a zapravo medijska konstrukcija jedne konfesijske grupe i nekoliko obaveštajnih službi, drži da ima pravo suditi o Ginteru Grasu. Čije knjige sigurno nije čitao. Kao što ni Handkea, očito, nisu čitali oni koji ga najviše napadaju. Grasa niko i ne čita, ali to je zato što je on, naprosto, dosadan pisac. Izuzev onda kada piše moralističke paškvile o nemačkom društvu. Tada je briljantan.
U celom tom dobošarsko-nobelovačkom slučaju zanimljivo je samo to što mi, ovde, znamo bar deset takvih domaćih 'krivaca'. Oni su, najčešće, loši pisci. Osim jednog ili dvojice. I takvi se kod nas dele na one koji svoje učešće u moralnim deliktima pomoću kojih je jedan aparatčik postao diktatorom sasvim negiraju, i one koji i dalje čine ista nepočinstva. Niti imaju onog što je potrebno da obiđu požarevačku lipu i tako ostanu dosledni svojoj probitačnoj neumnosti, niti, pak, da iznesu svoje grehe. Tako mi imamo ostati nemima pred nemačkim književnim skandalima.
Za fanove velikih brzina
'Paklene ulice 3: Trka kroz Tokio' reditelja Džastina Lina
Od vremena mladog Džejmsa Dina (nikad nije ostario, znamo zašto) nagledali smo se tolikih filmova o brzim i ludačkim vožnjama, tako da je stvoren čitav filmski podžanr, da ne pominjemo satelitske programe posvećene samo tome. 'Paklene ulice 3: Trka kroz Tokio' (god. proizvodnje 2006. trajanje: 105 min.) reditelja Džastina Lina ne nude nikakvu tajnu van rečitog naslova: gotovo sve je u njemu sadržano. Postoji samo seoba mladog Šona Bosvela (Lukas Blek) koji je u svom gradu zaradio kaznu koju može da zameni odlaskom u Tokio, kod oca koji u Japanu služi u armiji. I pošto je time dobio veću kaznu nego što je očekivao, on se upušta u svet ulice i podzemlja u kojem je najbezazlenija zabava - ludačka vožnja po velegradskim ulicama.
Više od toga vam neću reći, a da budem potpuno iskren, gotovo i ne bih imao šta da dodam. Pojavljuje se jedna devojka, Nila (Natali Keli), ali ona se već muva sa vođom japanskog ganga povezanog sa jakuzama. Tek toliko da biste mogli da naslutite kako će na kraju biti nekakve melodramske završnice. Pošto nemam sklonosti prema vozilima, još od vremena kad sam kao klinac imao kolica sa kuglagerima (čista prepotopska naiva poratne sirotinje), celokupna jurnjava sa posebnom tehnikom vožnje, uz upotrebu kočnice pri najvećim brzinama kako bi se kola kretala porebarke, uz paklenu škripu i pušenje nagorelih guma, ostavila me je prilično hladnim.
U tehničkom smislu, uz znatnu upotrebu digitalnih učinaka, film je prilično vešto urađen i deluje kao đžinovski video-spot za opasne ludorije na četiri točka. Bilo je prilike da se unese nešto humora, ali to autorima (scenario: Kris Morgan) nije padalo na pamet. Ima ipak nešto što mi je sve vreme držalo pažnju mimo glavnih zavrzlama. Duh dalekog sveta probija iz pozadine, uz tragove tradicije koja je uspela da se očuva nasuprot poražavajućim uticajima amerikanizma (čitaj globalizacije). I zbog toga imao sam utisak da mi nije vreme proteklo uzalud.
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
