Izvor: Blic, 12.Feb.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lila
Lila
Svi u pozorištu znaju da ima zanimljivih i slikovitih osoba ne samo među umetnicima nego i među osobljem.
Ko se od starije generacije ne seća inspicijenta Lale, suflera Ivelje ili biletarke Pavice.
Jedna od takvih slikovitih ličnosti je bila i Lila Altman u 'Ateljeu 212'. Ona je bila umetnički sekretar, a svi umetnički sekretari koje sam znao imali su svoju posebnu boju.
Kad sam sredinom 50-ih godina prošlog veka, kao asistent režije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na dužnosti mlađeg dramaturga, počinjao svoj pozorišni život u JDP-u, legenda među umetničkim sekretarima bila je Nada Medina. Kao i većina obrazovanih Jevrejki, govorila je sijaset jezika, imala veliko životno iskustvo, sklanjajući se od nacista tokom okupacije, raspolagala mnogim znanjima i umela da odbrani upravnike od gnevnih umetnika. Mene je mnogo toga o životu teatra naučila, više primerom nego rečju.
Lila je bila žensko biće drugog kova. Najpre savremeno devojče koje se rano udalo za glumca Ratislava Jovića i sa kojim je rodila ćerku. Nemam pojma kad takvi posvećenici pozorišta, budući neprestano pod njegovim krovom, uspevaju da uzgaje svoju decu.
Sa Jovićem je ušla u pozorište i sa njim naučila školu pozorišta. Sa Mirom Trailović je opet shvatila da se pozorišni posao može raditi ozbiljno, ali lako i uz osmeh.
Onda je Lila napredovala sa novim saznanjima o svetu, o politici, o društvu, ali i o stilskom nameštaju i o persijskim tepisima, pored svog drugog muža Gavre Altmana. Nije se pokondirila. Jednoga dana ode naša Lila sa svojim Gavrom u Ameriku da se odande nikada ne vrati.
Nisam prosto verovao da je više nema kad sam pre neku nedelju video jednostavnu čitulju sa njenim poznatim likom.
Budućnost
Ne želim da zvućim razočarano, još manje kao osoba bez entuzijazma, ali skorašnja serija skandala u vezi sa povećanjem poslaničkih plata, prosto se nameće kao tema za komentarisanje.
Iako sam svojevremeno na ovim stranicama, kada su poslanici samo najavili svoju nameru da nas oderu do gole kože, izrekla tezu da time država cinično priznaje da se ne obazire na javno mnenje, odnosno, da ga posredno, uzurpira, skorašnji događaji, a posebno argumenti koji su se čuli, predstavljaju ozbiljnu pretnju našoj 'budućnosti okrenutoj ka Evropi'.
To što su poslanici sami sebi podigli plate, bez obzira na činjenicu da je ministar finansija ožvalavio objašnjavajući nam kako nema povišica za zaposlene u državnoj službi, otvara više značajnih pitanja. O čemu se zapravo radi? Moguće je da poslanici ne slušaju ministra finansija, a to će reći da posluju samovoljno, vraćajući nas srednjevekovnom obrascu 'kadiija te tuži, kadija ti sudi'. Kako će država sa takvim obrascem ponašanja stići do Evrope? Mogućno je da mnogi poslanici koji su glasali za tu sramnu povišicu u stvari i ne žele da se maknemo odavde gde smo, a to bismo mi kao glasači morali da imamo na umu.
Argument da se povišicama sprečava korupcija u vlasti, najluđi je koji su mogli da smisle. Time se prećutno ne samo priznaje da živimo u zemlji u kojoj nemoral, nasilje i korupcija, kao modeli nepoštovanja zakona ne podležu nikakavim sankcijama, već se sa time računa kao najuniverazalnijim modelom ponašanja. Prezentujući svoj posao kao visoko odgovoran, anulirali su društveni značaj lekara, profesora, sudija, skretničara, pekara, taksista i ostalih.
Time su nama koji ne učestvujemo u vlasti, ponovo zadali nizak udarac, pretpostavljajući iz mraka svojih pećina, dovoljno velikih da udome takve moralne patuljke, da smo svi mi, kao i oni skloni korupciji, odnosno, da su krađa i otimačina normalni vid društvene komunikacije.
Njihovo ogoljavanje moralnog, političkog i društvenog brloga u kome se valjaju bila bi samo njihova stvar, da se mi ostali, sa zgražanjem ne pitamo, kakav to svet gradimo za budućnost?
