Izvor: Blic, 14.Dec.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lidija Macura
Lidija Macura
ULUS
Nije pripadala nijednoj grupi niti je bila ičiji simpatizer. Posle Arhitektonskog fakulteta i prve nagrade za Spomenik žrtvama zemljotresa u Skoplju (koju dobija s mužem Vladimirom Macurom), studira na Likovnoj akademiji u Beogradu, zatim na Kraljevskoj umetnickoj akademiji u Londonu, odakle se vraća i magistrira. Slika bez prestanka, izlaže, prodaje svoja platna i vodi školu crtanja. U njenom ateljeu ostalo je dvanaest nedovršenih slika >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << započetih za ovu izložbu koju nije dočekala.
Lidija Macura u svemu odudara od vremena u kome živi. Ona veruje da umetnost menja svet, nije joj strana ni misao da se njome ljudi obrazuju, kao ni da njome samu sebe usrećuje.
Kako?
Pejzaž sa figurinama, s antičkim ruinama, šišarkama, žitom, lozom, maslinama nije samo opisan i radi dekorativnosti ispunjen; sav prostorni kontinuum u kome se dešava Macurin svet predmeta slaže se u toposu. Topos je uvek dat kroz predmete, jer naprosto čovekov prostor uvek je konkretnim ispunjen. Nije suštastveno što se umetnica udaljava od uobicajene predmetne realnosti i što se u koloritu, predmetnosti i atmosferi granici sa fantastikom. Važno je nešto drugo: iza prikazivanja stvari koje jesu iz njene okoline (pogotovo s Rodosa gde je boravila kao stipendista Grčke vlade) nastaje prostorni odnos i struktura toposa. Struktura toposa se javlja kao jezik koji služi za izražavanje drugih, apstraktnih kategorija: ljubavi, radanja, sudbine, trijumfa... nikad onih agresivnih po jedinku i čovečanstvo.
U ovome i leži privlačnost Macurinih slika. One su za oko prijatne, za um promišljene, a za militantne kritičare nedokučive, jer odudaraju od savremene 'angažovane' umetnosti. One su dokaz da slikari još imaju velikog posla na ovom svetu.
Ničija kći
(Patrik Modiano, Mala princeza, Stubovi kulture, 2004)
Otkako je u metrou srela ženu koja ju je podsetila na pokojnu majku, Terezina potisnuta sećanja polako isplivavaju suočavajući je sa traumatičnim detinjstvom, razlogom svih njenih nesigurnosti, strepnji i strahova. Klaustrofobični pariski stambeni blokovi (koji simbolizuju junakinjinu samoću i otuđenost) pretvaraju se u (anti)bajkovito igralište ispunjeno predmetima sa granice antropomorfizma (svetla radija i reklama pozivaju Terezu da među ljudima pronađe utehu), omeđeno dvorcima i šumama, na kome se sile dobra i zla bore za njen razum i dušu. Dok, sa jedne strane, u liku bezimene devojčice koju roditelji nekažnjeno zapostavljaju, jasnije vidi i razume sebe nekadašnju, Malu princezu (krhko stvorenje namenjeno smrti) koje je trebalo da ispuni ambicije majke, propale balerine iz sumnjivih kabarea, sa druge strane joj se, upoznavanjem sa mladićem koji razume sve (jezike), nudi isti lek kao za Uspavanu lepoticu. Posle susreta sa apotekarkom (dobrom vilom), oličenjem (materinske) blagosti, strpljenja i razumevanja, do tada plačljiva i smućujuća podsećanja pretvaraju se u kritički stav (majka je bila samoljubiva, bezosećajna prevarantkinja, laka žena otupela od morfijuma), a zatim i u mržnju i borbenost (nju, koja se deteta otarasila kao dosadnog psetanceta, treba 'ubiti', osloboditi od nje savest i sećanja). Ovaj strmoglavi, paćenički put (samo)spoznaje će se, posle šake tableta, završiti u bolnici, među inkubatorima sa nedonoščadi, početkom novog, od majke ispranog života.
Modijanov kratki roman je besprekorno komponovan, premrežen nežno–gorkim lajtmotivima i sa 'francuskim' odnosom (punim ironije i divljenja) prema moralu, sreći i ljubavi.
