Izvor: Blic, 09.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lični oglasi Katarine Radović
Lični oglasi Katarine Radović
Artget
Unazad nekoliko decenija, u časopisima i na sajtovima, mnogi pokušavaju da nađu srodnu dušu putem oglasa. Ova potreba, u nedostatku drugačijeg izbora ili iz puke zabave izrodila je tipove u skladu sa socijalnim poreklom ili, češće, ličnim doživljajem samog sebe. Fotografije Katarine Radović koje istražuju ovu oblast čovekove komunikacije ogledalo su slike_arhiva koju pojedinac ima o sebi i prema kojoj očekuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << povratnu informaciju.
Likovi na izloženim fotografijama su kostimirani glumci-amateri koji se unose u ulogu oglašivača i poziraju zamišljajući nekoga ko se slika za lični oglas.
Pred ovim fotografijama gledalac reaguje na dva nivoa. Prvi je podsmeh – jer likovi deluju karikirano. Svi su ulepšani do groteske, svi su snimljeni u ambijentu koji treba da oslikava njihov standard (ispred kuće, u bašti, kraj automobila, u dopadljivom enterijeru...). Ponajviše, međutim, kao što se i očekuje, zaodenuti u seksi imidž čežnjivog pogleda.
Drugi nivo posmatranja, podrazumeva distanciranje od ove komične note i ulaženje u sagledavanje fenomena. Fenomen proizlazi iz društveno-ekonomskog konteksta u kome se zapravo dešava ovaj vid inventarisanja tipova. Mada i pošiljalac i primalac poruke očekuju da vide zadovoljnog i ponosnog oglašivača, on, na drugom nivou, ipak ne deluje sugestivno pozitivno ili reprezentativno poželjno. U njegovom pogledu prepoznaje se iznurenost ili patnja koje ga navode na ovakav vid traganja za partnerom.
Tanka nit koja spaja ova dva nivoa, podvig je fotografkinje koja zadire u jedan od nusproizvoda potrošačkog društva.
Svest
(Aleksandar Jugović, Tri roga Meseca, Filip Višnjić, 2006)
Pripovedač ovog romana je tamnoputi stranac koji se saživeo sa srpskim plemenom, umetnik na (Panovoj) fruli i vizionar. Zapisujući 'porodičnu istoriju jednog korena', pokojnog kneza Miroslava i njegovog naslednika, Mutimira, on (literarno) oblikuje događaje pomoću motiva iz narodne književnosti (prepoznavanje po belegu, oklevetani junak), a ne stidi se ni da ostavi pečat vlastitog iskustva (duboke ljubavi prema ženama) i učenosti (čitanja vizantijskih hagiografa i istoričara). Kušanje koje njegovog junaka, Mutimira, preko mučke izdaje uglednog Svetomira i progonstva, dovodi do hrišćanskog 'progledanja' i pobedničkog povratka (iz mrtvih), predstavlja put mladićevog osamostaljivanja od seni uzornog oca, ali i razvoja (svake) ličnosti od estetske (osećajne) ka religioznoj (misaonoj) egzistenciji; detaljima iz detinjstva ga upodobljavajući Hristu, pripovedač dokazuje da je mladi knez idealan vladar izabran da, pokrštavanjem, spase (civilizuje) svoj narod, da ga od mase (usamljenih pojedinaca, fatalista) pretvori u zajednicu (slobodnih, samosvesnih ličnosti). Sudbinom svirepog manipulatora Svetomira, koji je sve (dušu, razum, decu) žrtvovao vlastoljublju, pripovedač više filozofski nego didaktički upozorava da je svakom čoveku (i naciji) najveći neprijatelj upravo sopstvena ćud.
Arhetipskim predstavama povezujući iskustvo paganskog i srednjovekovnog čoveka sa savremenom ljudskom dramom, kroz osvežavajuće jednostavnu simboliku svetla i tame, Jugović tumači istoriju kao posledicu sadržaja svesti pojedinaca i naroda; zbog određivanja 'rukopisa iz davnine' kao 'opomene za svako nevreme' i ispitivanja tzv. kolektivne krivice, on se opasno približio 'romanu sa ključem', što je jedina velika mana ove knjige.
|
