Izvor: Blic, 29.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Leto kao izgovor
Leto kao izgovor
Nekada se naša mala socijalistička domovina leti pretvarala u kraljevstvo uspavane lepotice: kao da živimo van vremena i prostora, leti smo u društveno-kulturnom smislu padali u hibernaciju iz koje smo se budili tek početkom septembra, sa početkom školske godine. Leti su gradovi bili prazni ili su tako izgledali, odmarališta na moru puna, a kultura je, uglavnom, bila vezana za turizam. Smatralo se da je radnom narodu potreban Veliki Odmor, neka vrsta legalnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << štrajka – Bodrijar bi rekao: štajka događaja, dvomesečna permanentna sijesta u beskofliktnom društvu.
Kritičko mišljenje, onoliko koliko ga je bilo, zamrzavalo se (sic!) usred leta. Ako je nešto remetilo taj mir božiji, bejaše to pitanje pobednika na pulskom filmskom festivalu, jer to je, iz nekog nepoznatog razloga, bila veoma važna stvar. Zapravo, tamo, u Puli, isprobavao se jedan društveni konflikt, u bezbednoj zoni kinematografije. Leto je bilo izgovor.
Posle su došla leta u kojima je taj isti konflikt, uglavnom međunacionalni, a tek ponekad i civilizacijsko-kulturološki, dobijao oblik običnog domaćeg zverstva. Godišnjice koje trapavo obeležavamo u ovim danima, tako postaju cinične festivalske svetkovine u oblastima ratnog zločina i drugih genocidnih radnji.
Krvavo uozbiljenje leta došlo je naglo i neočekivano, kao bombe u Šarm El Šeiku. I sada nam se valja zapitati nad raznim stvarima, a poglavito nad onom osnovnom: gde smo to pogrešili pre petnaestak godina kada smo jedno naizgled neobično i nekonfliktno društvo preobrazili u 'ovo samrtno klupko', kako bi rekao danski kraljević. Idem u Budvu da, usred turističkog zaborava, potražim deo odgovora na premijeri «Hamleta», na Citadeli, u režiji Dušana Jovanovića.
'Najzad ozbiljno leto posle lenjog proleća', rekao bi pesnik.
Parodijsko preterivanje
'Kung fu frka' reditelja, scenariste, producenta i glumca Stivena Čoua
Veliko prijatno iznenađenje u prilično mlakoj letnjoj bioskopskoj ponudi! 'Kung fu frka' (god. proizvodnje 2005. trajanje: 99 min.) reditelja, scenariste, producenta i glumca Stivena Čoua je ubrzo po premijeri postao najgledaniji film ne samo u matičnom Hong-Kongu već i u preostalom delu Kine (uključujući pritom i Tajvan), a potom je na izazovnom američkom tržištu postigao to isto, u kategoriji uvoznih filmova. U prvoj velikoj akciji kineskih vlasti protiv filmske piraterije zaplenjeno je i uništeno više od sedam miliona piratskih kopija ovog filma! Tragom bogatog nasleđa legendarnog Brusa Lija, a posle velikih poetskih fantazija koje su načinili Ang Li, Žang Jimou i Kventin Tarantino, Stiven Čou vraća žanr filmova o kung fuu u zahvalno područje populističke komedije, koristeći mnogobrojne reference i aluzije na holivudske filmove (gangsterski), ali i na filmove koji su proslavili žanr sa istočnjačkim borilačkim veštinama i narodnim legendama.
Stiven Čou, ličnost mnogostrukih darova, bez premca u savremenom filmu na širokim prostranstvima, smešta radnju svog filma u Šangaj četrdesetih godina prošlog stoleća, dovodeći svog junaka Singa (sam autor), kao malog i neuglednog lopova u živopisno sirotinjsko predgrađe 'Svinjac', kojim vlada siledžijska banda 'Sekirice'. Prvi sudar sa stanovnicima 'Svinjca' otkriva da je kung fu omiljena domaća radinost, ponajpre u oblasti iznuđene samoodbrane. Ako znamo da je kung fu borbe koreografski obradio Juen Vo Ping (oslonac 'Matriksa', 'Ubij Bila' i filma 'Puzajući tigar, skriveni zmaj') onda je razumljivo što film fascinira čudesnim prizorima borbi.
Parodijska preterivanja u slikanju svih junaka ovog filma (Felini bi se oduševio raskošnom karikaturalnošću gotovo svih likova ovog filma) izazivaju blagotvoran odjek u gledalištu (smeh, naravno). Tu su i pozajmice iz sveta mjuzikla, zatim melodramski motiv slepe devojčice koji će se pojaviti i mnogo godina kasnije. Sing postaje član 'Sekirica' pošto ga je prethodno ispreturala gazdarica 'Svinjca', a u završnom dvoboju će mu se javiti božanska pomoć samog Bude (o kojem je čitao kao klinac u petparačkom štivu 'Budina šaka'). Oni koji su uživali u francuskom 'Asteriksu' otkriće kako je Stiven Čou uspeo da podmiri parodiju sa melodramatskim, dokazujući staro poetičko pravilo da su najbolje parodije kad se meta parodije voli i poštuje.
