Izvor: Politika, 22.Jul.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Letnja fjaka
Da li je koncepcijski uobličen festival koji obuhvata rolerijadu i turnir iz uličnog hokeja, koncerte Ramba Amadeusa i mecosoprana Ane Hesler, izložbe karikatura i video-instalacije, plesne predstave s robotima i 3 D stereoskopske spektakle...?
Ne volim mesec juli.
Posebno ga ne volim u Beogradu.
Najmanje volim „kulturno leto“ u Beogradu.
Sve ovo, a naročito poslednja stavka, moj je sasvim privatni doživljaj. Ako nastavnici, lekari, sudije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pekari, zidari i sve ostale profesije imaju pravo na godišnji odmor, onda valjda i pozorišni kritičar ima pravo da nekoliko nedelja u godini ne gleda predstave?
S druge strane, potpuno shvatam da Beograd, kao i svaki veliki grad, mora da vodi računa o kulturnim potrebama građana i onda kad nema redovnih programa (predstava, koncerata, izložbi...), a pogotovu onih građana koji nemaju mogućnosti da putovanjem sebi priušte letnju dokolicu. Te potrebe je ranijih godina zadovoljavao Beogradski letnji festival. Ovog leta, međutim, ne samo da Belef ima, a povodom dvadesetogodišnjice, mnogo razuđeniji i ambiciozniji program, već i druge organizacije nude brojne kulturno-zabavne manifestacije iza svakog ćoška: na ulicama i trgovima, u koncertnim salama, crkvama, silosima, kulama, barutanama, a vode nas i na sokake podno Kosmaja i zidine Smederevske tvrđave... Mnoge od tih manifestacija postojale su i ranijih godina, ali ovog leta kao da doživljavaju eksploziju. Da ne bude nesporazuma: bogatstvo kulturnog života prestonice, pa makar i u višestruko mi mrskom julu, sve nas raduje. Bez obzira na onu početnu mrzovolju uzrokovanu nesnosnim vrućinama, do pre nekoliko dana sam i sâm posećivao mnoge od ovih događaja; sjajan festival orgulja u katoličkoj crkvi na Neimaru, na primer.
Ono što, međutim, ostaje principijelno pitanje jeste s kojim ambicijama se planiraju ovakvi programi u letnje nevreme? Ako su razlozi oni koje smo gore naslutili – animacija gradskog života umetničkim sadržajima u vreme letnje fjake – onda je to nešto što zaslužuje podršku. U tom pogledu izdvaja se, recimo, Letnji bioskop Ustanove kulture „Parobrod“, u okviru koga se besplatno puštaju, za komšije iz kraja i slučajne prolaznike, stari arti i holivudski filmovi u različitim prostorima – na ulicama, na trgovima, u parkovima – i to ne samo na matičnoj opštini Stari grad, već i u drugim delovima Beograda.
Ako su motivi umetnički i društveno ambiciozniji, kao što to je slučaj s Belefom, čiji je cilj ovog leta „afirmisanje umetničkih vrednosti, animacija i edukacija publike, izgradnja novih estetskih i vrednosnih kriterijuma“, onda to pokreće bezbrojne dileme. Da li je koncepcijski uobličen festival koji obuhvata rolerijadu i turnir iz uličnog hokeja, koncerte Ramba Amadeusa i mecosoprana Ane Hesler, izložbe karikatura i video-instalacije, plesne predstave s robotima i 3Dstereoskopske spektakle...? Sve i da se koncept drži i da su mu pojedinačni programi umetnički validni, o čemu se može suditi tek na kraju, ostaje pitanje kojim se procedurama sprovodi edukacija publike i postavljaju novi kriterijumi: da li su planirani programi edukacije, tribine na kojima bi se razmatralo i kontekstualizovalo pitanje „novih vrednosti“, celovita evaluacija po završetku festivala...? Tako ozbiljne ambicije teško se ostvaruju i u pogodnijem kontekstu nego što je leto: onda kada su klimatski uslovi povoljniji, kada je studentska populacija u gradu, kada postoji dijalog s redovnim programima ustanova kulture, kada je veća zainteresovanost medija... Zbog svega rečenog, verujem da bi „kulturno leto“ u Beogradu trebalo da bude bogato programima, ali onima koji oživljavaju posustali gradski život popularnim umetničkim sadržajima, a ne upinju se da promovišu nove vrednosti onda kada tome definitivno nije vreme.
Ova letnja groznica samo je, međutim, vrhunac jedne globalne pojave koja sve više dominira našom kulturom, ne samo beogradskom, i koja zahteva detaljnije istraživanje. To je kultura manifestacija: festivali, događaji, „iventi“ i drugi programi kratkog trajanja i intenzivnog (efektnog) dejstva, koji se zasnivaju na plasmanu, a ne na proizvodnji umetničkih sadržaja. Ova kultura je veoma zahvalna: dosta brzo i lako se osmišljava i ostvaruje, jer se bazira na globalnim, sveopšte prihvaćenim vrednostima savremene civilizacije, a koje, doduše, mogu da postanu i nesadržajni, politički korektni šabloni – inkluzija, edukacija, interakcija, multimedijalnost.... Zbog toga ima i dobar marketinški potencijal za dobijanje sredstava i iz budžeta i od sponzora, nekada i većih od onih koja su joj potrebna (što otvara i škakljivo pitanje o pravoj svrsi takvog protoka novca). Nasuprot tome, budžetske ustanove kulture (pozorišta, izdavačke kuće, galerije...), one koje tokom sezone stvaraju umetničke sadržaje (i za ove festivale, između ostalog), finansijski i organizaciono se uništavaju. Binarna podela po kojoj su ovakve manifestacije izraz modernog menadžmenta u kulturi, dok su ustanove balast iz doba socijalizma, palanačka je glupost. To što političke elite od 2000. nisu imale znanja i/ili snage da osmisle i sprovedu stratešku reformu mastodontskih ustanova nasleđenih iz prošlog vremena, ne znači da su nam one nepotrebne i da ih treba iz potiha urušavati (da ne kažem da su one, i u svom najgorem izdanju, veoma skupe igračke). Ustanove su, uz nezavisnu produkciju, i dalje glavni motor kulturnog života, a manifestacije su medij, vrlo bitan naravno, za bolji plasman njihovih sadržaja.
Ivan Medenica
objavljeno: 24.07.2011.
