Izvor: Blic, 28.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Let u mestu
Let u mestu
Sticaj okolnosti doveo me je na primorje, u centar obale bivšeg drugog oka iz državne glave. Još uvek se ovde održava onaj isti festival koji u svom nazivu spaja reči 'grad' i 'teatar'. Stisnut, skrajnut, nevidljiv i neprepoznatljiv, taj festival (više) ne znači ništa gradu u kom se, tako podstanarski ponižen, odvija uprkos svemu.
Još od svog začetka, Budva Grad Teatar nosio je u sebi klicu svoje propasti. Pre dvadeset godina, nekakav događaj bio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je potreban gradu koji, posle onog užasnog zemljotresa, dugo nije imao nikakvog identiteta i, zapravo, nije postojao na mapi ozbiljnog turizma. Bio sam ovde godinu pre tog festivala htonskih sila, i stari budvanski grad svideo mi se kao što su mi se sviđali i svi oni gradovi severno, od Dubrovnika do Pule. Imao sam dvanaest godina. Prošlo je sledećih petnaest, i ja sam počeo dolaziti na Festival koji je pretendovao da postane zaštitni znak grada, okosnica kulturnog turizma, neka vrsta amblematskog državnog događaja, kao posmatrač, ređe kao učesnik. I, valja reći, nikad mi nije uspelo da poverujem u njegov stvarni razlog. Niti je Citadela, sada prodata nekom, ličila na Lovrijenac, niti je grad koji bi hteo da bude ovdašnji Sen Trope ikada mogao postati ovdašnji Avinjon. Hoću reći, u Sen Tropeu ili Kušadasiju, što je tačnije poređenje, niko nikog ne maltretira Šekspirom ili Bahom. Za to se ide u unutrašnjost zemlje, ne na njenu obalu.
I Festival se tako provlačio, borio sa terasama hotela, plovećim diskotekama, kafeima u gradu. Valja reći da je svakog leta gubio tu opetovanu bitku. Uostalom, kultura ovdašnjih zemalja istu tu bitku izgubila je davno, još početkom devedesetih, bez obzira na političko uređenje.
U Budvu ljudi sa kontinenta dolaze da bi radili ono što rade vikendom po svojim gradovima. Jedu brzu i lošu hranu, slušaju brzu i lošu muziku. I tako sedam, deset ili petnaest dana.
Stari budvanski grad, taj lavirintski splet krivudavih ulica, odjekuje udarcima sintetičkog bas-bubnja, zapevanjem prozuklih glasova, okupan u isparenjima pržene hrane. Smisao putovanja trebalo bi da bude neka promena. Budvanski Festival nije uspeo za dvadeset godina. I nikad neće. Jer: ovde ljudi dolaze da bi im bilo vazda-isto.
Bežim u mirniju okolinu. U ovu lepotu vredi dolaziti samo van sezone.
'Kazanova' reditelja Lasea Halstrema
Delima o velikom zavodniku, filozofu, mačevaocu Đakomu Kazanovi, poznati švedski reditelj Lase Halstrem, koji već dvadesetak godina radi u Holivudu, rešio je da doda nešto svoje. Njegov 'Kazanova' (god. proizvodnje: 2005, trajanje: 108 minuta) jeste romantična komedija, po uzoru na 'Zaljubljenog Šekspira', sa mnogo jurnjave, mačevanja, prerušavanja i jednim jedva izbegnutim vešanjem na mletačkom Trgu svetog Marka. Film započinje u času kad Kazanova, došavši u ispisivanju svojih memoara negde oko 1.200. stranice, reši da nam poveri jednu od mnogobrojnih 'tajnih veza', koju je iz nekih razloga 'preskočio' u svom životopisu. Godine 1753. on se skriven vratio u Veneciju, iako je znao da mu je inkvizicija neprekidno za petama. I na pomenutom trgu on, zajedno sa svetinom, posmatra lutkarsko pozorište koje izvodi njegovo žitije. Do kraja filma on će vitlati Venecijom, i niko ga neće poznati, jer je on uvek 'neko drugi'.
Jureći za jednom lepoticom Kazanova stiže do druge, Frančeske Bruni (Siena Miler), lepotice i pametnice koja pod pseudonimom ispisuje feministička dela, za koja deo javnosti misli da ih piše sam Kazanova. Radnja filma ima mnogo obrta od kojih su neki, budimo blagi, prilično naivni i ne mnogo ubedljivi. Inkvizicija ima samo jedan trag: Kazanova je tamo gde su lepe žene - ali, pobogu, njih ima toliko u Veneciji! Drugi deo filma protiče u vreme velikog Karnevala, svi su prerušeni i Kazanova je tu kao riba u vodi.
Ovaj film skupe i raskošne produkcije nije obezbedio dostojan scenario i zbog toga narativni stil povremeno podseća na francuske epopeje o musketarima Aleksandra Dime, a tu i tamo kao da je vaskrsao smisao za kalambure nepravedno zaboravljenog Benija Hila. U godini u kojoj je Hit Ledžer osvojio oskara za film 'Planina Broukbek', njegov Kazanova je samo podnošljiv. Uživao sam u Veneciji, biću iskren, više nego u komičkim zapletima.
|
.jpg)
