Izvor: Politika, 13.Sep.2010, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Let iznad porodične senke
Odrastala sam na filmskim setovima svoga oca, a on je uvek radio sa mnogo članova svoje porodice ili sa ekipom sa kojom je sarađivao dugo vremena, tako da je to stvaralo uvek dobru atmosferu, kaže dobitnica „Zlatnog lava”
Od našeg specijalnog izveštača
Venecija, Lido – Sofija Kopola je dobitnik „Zlatnog lava” 67. Venecijanskog festivala i od ovog trenutka ništa više neće biti isto za dražesnu ćerku legendarnog oca Frensisa Forda Kopole i miljenicu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << povelike filmske familije Kopola–Kejdž, kojoj pripada i Nikolas Kejdž, pod čijom je senkom dugo živela pokušavajući da se iskaže i kao glumica, za šta je osvojila samo jednu nagradu i to „Zlatnu malinu” za najgoru glumu, zatim i kao modni stilista u Parizu, u kojem je živela sa muzičarima i rediteljima videoklipova, pa i Kventinom Tarantinom.
U trenutku kada se dohvatila kamere i omiljenog hobija bogataške dece – režije, mnogi su samo podsmešljivo klimali glavom, ne verujući da će od najmlađeg Kopolinog deteta – Sofija je rođena 1971. u Njujorku, posle sinova Džejsona i Romana Kopole – i to ženskog roda, ikada ozbiljno da postane reditelj.
A onda se dogodio scenario za film „Život bez Zoi” koji je režirao njen otac, pa „Nevino samoubistvo”, „Izgubljeni u prevodu” i „Marija Antoaneta” – sve sami filmovi u kojima Sofija nudi niz ličnih motiva, poput života dece u senci roditelja, disfunkcionalne porodice iz šou-biznisa i samoće, koje varira u svim svojim delima. I u ovom najnovijem, filmu „Negde” sa kojim je osvojila „Zlatnog lava”. Došao je trenutak da Sofiju Kopolu konačno svi shvate ozbiljno.
Možete li da mi objasnite zašto se glavna radnja u Vašim filmovima događa u hotelima. Tu osim ovog poslednjeg filma „Negde” i čuvenog „Izgubljeni u prevodu”, uključujem i Vaš prvi scenario „Život bez Zoi”, pa i „Mariju Antoanetu”, jer je i Versaj u ovom filmu neka vrsta luksuznog hotela?
Ha, tačno! Kada sam počela da pišem scenario za film „Negde”, u jednom trenutku sam pomislila : „Oh, eto me ponovo u hotelu!” Dok sam odrastala, provodila sam mnogo vremena u hotelima i hotelskim sobama, prateći svog oca na snimanjima na različitim lokacijama po svetu. To je bio moj način života i kao dete mislila sam da ljudi žive u hotelima i tamo se dobro zabavljaju i postaju deo hotelskog unutrašnjeg sveta.
Ali, taj svet je i prilično usamljen? Jeste li se i Vi osećali usamljenim poput Vaših junaka?
Sigurno da povremeno jesam, ali više u smislu što sam odrastala uz moćnog oca, koji je stalno privlačio ljude oko sebe i koji je radio nešto što je bilo neobično i imao malo vremena da se u potpunosti posveti meni.
Nešto slično vidimo i u filmu „Negde” u odnosu između lika glumca Džonija Marka i njegove ćerke Klio, čije on talente ne primećuje?
Nije sve u tom filmu o meni. Inspiraciju za lik Klio, dobila sam posmatrajući ćerku svojih prijatelja koji su u šou-biznisu. U svemu što radim, bilo da pišem ili režiram, ima i ličnog. Životno iskustvo vas informiše o tome šta treba da pišete. Jedini pravi originalni scenario bio je onaj za film „Izgubljeni u prevodu”, a za sve druge filmove scenarija sam pisala prema motivima iz knjiga. Onda sam napisala scenario i za „Negde” i ta dva filma su ličnija i to se oseća. Obožavam lično, intimno filmsko stvaralaštvo, filmove koji dolaze iz ličnog pogleda na svet osobe koja ga stvara. Pokušavam da i sama to činim i da snimam lične filmove.
Filmove koji su snimljeni na klasičan način, bez „letenja” kamere, filmove sa 35-milimetarskom kamerom, a ne digitalnom?
Uvek snimam na filmskoj traci. Moj otac je sada zaljubljen u HD kamere i smatra da je veoma slatko što smo Roman i ja tako sentimentalni i što toliko volimo film. Filmska traka ima prelep kvalitet koji je unikatan i nadam se da ću na njoj snimati još dugo.
Možete li da mi kažete nešto o mestu porodice u Vašim filmovima?
Odrastala sam na filmskim setovima svoga oca, a on je uvek radio sa mnogo članova svoje porodice ili sa ekipom sa kojom je sarađivao dugo vremena, tako da je to stvaralo uvek dobru atmosferu. Logično je zato što je uz mene uvek i moj brat Roman, koji je veoma talentovan i koji u svim mojim filmovima, osim u produkciji, pomaže i tokom snimanja predvodeći drugu snimajuću ekipu (second unit). On je tu uz mene da bi mi pomogao, ali i zato što me veoma dobro poznaje i tačno zna šta bih i kako bih ja nešto snimila ili uradila, a kako ne mogu uvek da budem na svim mestima tokom snimanja, Roman je tu da me zameni. Međutim, sve to je zapravo samo produžetak onoga što se dešavalo još dok smo Džejson, Roman i ja bili deca. Partnerstvo i međusobno pomaganje.
Da li imate osećaj da ste sada, kao filmski stvaralac, definitivno napravili sopstveni identitet i da niste više pod senkom familije Kopola?
Da, definitivno osećam kao da imam svoj sopstveni glas. Iako pripadam i dolazim iz nasleđa na koje sam veoma ponosna, zaista pristupam svom radu na sopstveni način.
I uz podršku porodice, oca?
Moj tata je uvek pružao veliko ohrabrenje celoj našoj porodici, tako da je lepo imati takvu podršku. Ali, otac me takođe ohrabruje da činim stvari na sopstveni način, što znači sa moje, ženske, tačke gledanja. Dakle, drugačije od nekog drugog ili od njega.
Smatrate li se i nekom vrstom gurua jer ste kroz svoje filmove nametnuli i lični stil, ne samo filmski već i modni?
Ne razmišljam mnogo o tome, već zaista uživam u vizuelnim aspektima filma. Kostimi su uvek njegov važan deo, moje bavljenje modnim dizajnom u tome mi samo pomaže, a i predstavlja novinu jer je većina reditelja muškog roda i ne vode računa o modi.
Kada ste na sebe preuzeli multiplikovanu ulogu – scenarista, reditelj, producent, jeste li pomislili da to može da bude otežavajuće po vašu kreativnost i po krajnji rezultat filma?
Osećam da sve te uloge u meni nisu u konfliktu. One zajedno rade za mene, jer želim da mali budžet filma sačuvam, ujedno i rastegnem što je više moguće, tako da bih, kao reditelj, imala punu kreativnu slobodu. Ukoliko bih imala veliki budžet, tada kreativnu slobodu, koja je za mene od suštinske važnosti, ne bih imala. Stalno iznalazim načine da uradimo sve što jeftinije moguće, a da na ekranu sve izgleda lepo i raskošno.
Možete li da mi pojasnite naslov filma „Negde”?
Smešno je što je „Negde” bio samo radni naslov koji se onda nekako zaglavio i ostao tu. Poželela sam da snimim film koji bi bio u tonovima poeme o jednom periodu u životu mladog čoveka koji je uhvaćen u klopku nemogućnosti prelaska iz nezrelosti u životnu zrelost, koji reflektuje njegovu spoznaju da mora da ode negde ali ne zna tačno gde. Radnja filma jeste smeštena u savremeni Holivud, ali nije o filmskom biznisu i vi nećete videti mog junaka kako radi kao glumac, već samo ono ko je i šta je kada je sam sa sobom. Svako se može identifikovati sa univerzalnom temom porodične i lične krize.
Da li je to što ste postali majka promenilo Vaše poglede na film?
Ne znam, jer ne znam šta sve mogu da očekujem. Jedino sam sigurna da to menja poglede javnosti na mene. Znam i to da su se sada i moji prioriteti promenili.
Dubravka Lakić
objavljeno: 14.09.2010.
