Izvor: Politika, 24.Maj.2009, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepota nosi i usamljenost
Pomisao da u filmu „Braća Grim” igram 500 godina staru kraljicu čija lepota ne prolazi, bila je toliko izazovna da joj nisam mogla odoleti, kaže za „Politiku” italijanska diva
62. KANSKI FESTIVAL
Kan, 23. maja – Monika Beluči (rođena 1964. u umbrijskom selu Ćita di Kastelo), nekadašnja studentkinja prava, model, devojka sa kalendara, a kao TV glumica postala je jedna od najtraženijih filmskih glumica današnjice. Ponos i dika Italijana, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << presrećnih što je njihova zemljakinja nasledila status slavnih prethodnica– Sofije Loren i Đine Lolobriđide i ponela epitet dive.
Zvezda filmova Tornatorea, Rizija, braće Verhovski, Spajka Lija, Mela Gibsona, Blijea, Gilijama, supruga francuskog glumca Vinsenta Kasela i majka ćerke Deve, jedna je od najlepših žena sveta. Uskoro ćemo je gledati i u novom filmu Đuzepea Tornatorea, zatim i Džona Tartltauba u kojem će igrati uz Nikolasa Kejdža i Akfreda Molinu, u Pitofovoj bajci o sirenama, a govorka se i o njenoj ulozi u novom filmu Džoela Šumahera...
Lepotica Kana, veoma je prijatna i sadržajna za razgovor. Ovaj koji je danas pred vama, vođen je pre nekoliko dana u Kanu, posle svetske premijere francuskog filma „Ne osvrći se” Marine de Van, u kojem zajedno sa Sofi Marso tumači lik književnice koja tokom potrage za sopstvenim identitetom postaje dvostruka ličnost.
Slušajte Monika, Vi ste zaista prelepi i sasvim je prirodno što sam ljubomorna. No, film Marine de Van, nije o lepoti?
– Ne, ovo je film o bolu. Psihološki dubok film o ženi koja je izgubila kontakt sa realnošću i ne prepoznaje više nikog iz svog života – ni muža, ni decu, ni majku ni sebe samu. Ovo je i film o patnji kroz koju deca mogu da prolaze tokom odrastanja, ne razumevajući svet oko sebe, da bi kasnije – kada odrastu – trpeli posledice te patnje.
Zanimljivo u filmu je da Vi i Sofi Marso igrate dve različite strane istog lika. Pretpostavljam da je i to za Vas bilo izazovno?
– Veoma. Sofi i ja smo toliko različite, a rediteljka je želela da potencira te razlike. To je razlog što je u filmu pojačana moja mediteranska strana i izgleda i ličnosti. Međutim, pretapanje naša dva lica i tela u jednu osobu– novelistkinju Žan, zbunjuje mnoge, čak i nas dve. Kada su nam jednom tokom snimanja pokazali fotografije iz prethodno snimljenih scena, Sofi me tiho zapitala: „Jesam li ovo ja ili ti?”. Pažljivo sam gledala u fotografiju, ali sam tek posle nekog vremena mogla da joj odgovorim: „Ne draga, ovo nisi ti, ovo sam ja!”.
Može li se film „Ne osvrći se” da se okarakteriše isključivo kao psihološki triler?
– Rađe bih ga nazvala autorskim trilerom, jer Marina de Van pripada mladoj generaciji francuskih autora. Ona nije samo reditelj, ona je i scenarista i osoba koja je učestvovala i u kompjuterskom generisanju slike.
Da li je za prihvatanje ove uloge za Vas bilo presudan lik žene sa podvojenom ličnošću?
– Sama priča je bila interesantna, scenario koji je dobro napisan. Vidite, teško mi je da preciziram momenat kada kažem „da” za neku ulogu. Ponekad pravi izazovi uslede tek kada date svoj pristanak i odlučite da ćete učestvovati u određenom filmu. Filmove kao što su bili „Nepovratno” ili „Stradanje Isusovo”, prihvatila sam zbog njihovog humanog aspekta i punokrvne ljudskosti likova. „Malena” je bio film o lepoti, ali i o tome kako lepota može da kreira i zlo u ljudima. Dopada mi se i što reditelji o meni razmišljaju kao o glumici kojoj nije isključivo namenjena lepota. Volim učešće u filmovima koji mi pomažu da otkrijem i mračne strane svoje ličnosti.
Zar imate i svoju mračnu stranu?
– Naravno da imam. Pa ja sam ljudsko biće i moram da se nosim sa samom sobom. Moram da se nosim i sa svojim strahovima. Uz to, ja sam žena, a ženama je mnogo teže. Mi imamo dupli posao, moramo da vodimo računa o porodici, deci, kući i o sopstvenom poslu. Međutim, možda mi ta preopterećenost pomaže da istražim deo svoje ličnosti. U tome mi pomaže i moj posao – gluma, zbog čega mogu da se podvučem pod sopstvenu kožu.
Postoji li razlika između Vašeg imidža i onoga ko ste zapravo?
– O, i te kako. Vidite, kada ste lepi to je kao da imate masku. Ljudi o vama razmišljaju na određeni način ne opterećujući se time ko ste i kakvi ste iznutra. Uvek vas prati taj dualitet i predrasude tipa: „O, ona je lepa, ona je glupa”, a sa time treba da se nosite čitav svoj život. Jedna stvar je imidž koji negujete pred javnošću i obožavaocima, a svakodnevni život i obaveze su sasvim druga stvar. Na crvenom tepihu je javnost videla Moniku onakvu kakvu želi, u crvenoj haljini, glamuroznu, profesionalno našminkanu i nakićenu. Koga interesuje da sam samo deset minuta pre izlaska na crveni tepih razgovarala sa dadiljom svog deteta, dajući joj uputstva za noć? Koga interesuje što sam se ujutro probudila sa podočnjacima i glavoboljom, skupljala igračke rasute po podu? Lepota izaziva radoznalost, ali kao što je rekao Oskar Vajld – nosi sa sobom i usamljenost. Prokletstvo. Ako ste kao žena samo lepotica, kao glumica nećete snimiti više od jednog filma. Ništa vam ne vredi bez talenta i znanja.
Kako gledate na to što Vas i dalje smatraju seks simbolom?
– Slušajte, posle nekog vremena tome je došao kraj. Biti smatran seks simbolom je nešto što je povezano sa specifičnim biološkim periodom u životu. Dakle, ne mislim da to može trajati večno. Moje dete je tu da me opominje kako vreme prolazi.
Smatrate li da ste sada kao majka potpuno realizovana i kao žena?
– Apsolutno. Ali, čak i kada postanete majka vi ste još žena. Kako bilo, moja ćerka Deva je zaista smisao mog života...
Vaša internacionalna karijera bila je svojevremeno potvrđena kada ste osvojili „Zlatni globus”, i to za najbolji performans u evropskom filmu, Tornatoreovoj „Maleni”. Šta mislite koji su to kvaliteti potrebni da glumica postane i zvezda i probije se do tog statusa?
– Da budem iskrena, zaista o sebi ne razmišljam kao o zvezdi već samu sebe vidim kao glumicu. Zaista ne mislim da tu postoje neka teška i brza pravila. Ova profesija je nepredvidljiva, možete da imate nekoliko odličnih uloga u veoma uspešnim filmovima, ali isto tako da posle imate nekoliko neuspešnih godina. Dobre uloge u neuspešnim filmovima.Čak i ako imate dovoljno vere u nešto, ne znači da će se stvoriti sve potrebne okolnosti.
Nije li prihvatanje uloge žene stare pet vekova u filmu „Braća Grim” Terija Gilijama moglo da znači i potencijalni „udar” na glumačku sujetu?
– O, to nikako!„Braća Grim” je film u čijem sam nastanku beskrajno uživala. Uživala u inteligentnim i provokativnim igrarijama i idejama Terija Gilijama, u kostimu Kraljice ogledala, u pažnji kojom su me obasipali i Mat Dejmon i Hit Leddžer. Pomisao da igram 500 godina staru kraljicu čija lepota ne prolazi, da doživim takvu fizičku transformaciju postignutu vrhunskom filmskom maskom, bila je toliko izazovna da joj nisam mogla odoleti.
Postoji velika razlika u kritikama ovog filma, između američkih i evropskih kritičara.Evropljani su bili pozitivni, kako to objašnjavate?
– Percepcija američkih gledalaca je drugačija. S druge strane, tradicija i kultura na strani su Evrope. Svakom prosečnom evropskom gledaocu, čak i maloj deci poznate su sve bajke braće Grim. Sa njima smo se svi u evropskim zemljama susretali još u najranijem detinjstvu i zato ne čudi što je ovaj film naišao i na prepoznavanje i na ljubav evropske publike i kritičara. Amerikancima je zasmetalo i to što je za njihov ukus ovo suviše „na ivici dobrog ukusa”. Ali, to je bajkoliki „Monti Pajton” i Teri Gilijam i to je takođe nešto što je Evropi veoma poznato.
Kada ste počinjali sa glumom jeste li mogli da zamislite sebe uz toliko značajnih reditelja?
– Ni slučajno. Nisam mogla ni da sanjam da ću sresti tako visoko kotirane reditelje koji potiču iz tako različitih kultura, imaju različiti stil i snimaju na tako različitim jezicima. To je fenomenalno iskustvo i privilegija ne samo za nekog ko je glumica, već i za svako ljudsko biće.
Je li teško igrati u emocionalno intenzivnim filmovima kao što su „Nepovratno” Gaspara Noea, „Sećaš me se” Mučinoa ili „Ne osvrći se” De Van ?
– Generalno, svaki film je pun emocija zato što je mnogo strasti svuda naokolo i među ljudima koji ga stvaraju. Svaki lik je pun strasti u svim filmovima koje pominjete.Puni su i fizičke intenzivnosti. Filmovi Noea i Mučinoa, svaki na svoj način, govore o ženi koju je uništio muškarac koji ju je voleo. Uništio joj ličnost, ugrozio život. Još je Oskar Vajld rekao da „svaki muškarac ubija sve ono što voli”, da je to u prirodi čoveka. I ta pomisao bila je značajna u ideji oba ova filma.Film Marine de Van, nudi sasvim drugačiju dimenziju žene.
Svaka žena se bar ponekad zapita „Šta ću posle kada sve ovo prođe”, a Vi?
– Ha! Kao prvo, nadam se da ću imati veoma dug život. Ne mogu da predvidim šta će biti sutra, jer je i razmišljanje o ovom danas već veliki posao. Ne mogu sebe da projektujem u situaciju deset godina, osim što će moja ćerka tada imati 15 i biti devojka, i što će ona imati budućnost a ja prošlost.
I nećete, poput junakinje u Vašem poslednjem filmu, još tragati za identitetom?
– Traganje za identitetom traje zauvek, jer se menjamo, odrastamo i imamo problema da se nosimo sa samima sobom. Proces zapitanosti nad time ko sam zapravo, da li sam ono što su o meni kreirali moji prijatelji, porodica ili sam neko i nešto drugo, trajan je. U svemu tome valja se boriti da se definiše pravo „ja”.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 24/04/2009]
