Izvor: Politika, 21.Avg.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepo je biti u tuđoj koži
Moć medija, a naročito progresivan razvoj kompjuterskih igara i Interneta, doneli su nove mogućnosti transformacija, što pokazuje izložba „Društvene uloge – fantazijska igra uloga” u salcburškom MdM
Specijalno za „Politiku”
Salcburg–Nedavno otvaranje izložbe „Društvene uloge – fantazijska igra uloga” u salcburškom Muzeju moderne umetnosti – MdM proteklo je kao sekvenca iz video rada „The mad masters” Saše Pola. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Posle velikog broja političara, direktora muzeja i kustosa, prisutnima se kratkim govorom obratila engleska kraljica Elizabeta Druga koja je potom simbolično presekla vrpcu na ulazu u muzej. Sve glave bila su uprte u nju, blicovi su sevali, nastao je žamor ali, iako je sličnost između originala i kopije frapantna, zabune da je među običnim ljudima zaista Elizabeta Druga nije bilo.
Meri Rejnolds, jedan od najbolje plaćenih dvojnika na svetu, ovde je uskočila u ulogu svog života za šta joj je odato i malo priznanje. Među počasnim zvanicama su se našle i Eva i Adel, salcburške umetnice koje, poput Gilberta i Džordža, zrače poruku „Umetnost, to smo mi!” Termin kojim Adel i Eva označavaju svoje performanse – stalnu promenu imidža koji van galerija smesta upada u oči –je „medija-plastika” i služi za prezentaciju i reprezentaciju sopstvenog života i dela koji tvore simbiozu u kojoj su jedina konstanta njihove obrijane glave.
Posetioca izložbe „Društvene uloge – fantazijska igra uloga” očekuje više od 400 eksponata, obimnog i zahtevnog materijala koji će ga, ako ne zbuniti, onda svakako zamoriti zbog u do tančina datih objašnjenja koja su na pojedinim mestima suvišna. Sem pozamašnim komadom vremena, treba se naoružati i dobrom koncentracijom. Obrađene su najrazličitije teme koje se bave pitanjem stvarnih i fiktivnih rola i njihovih značenja – od osamnaestovekovnih kostimiranih poziranja za portrete do najsvežijih interpretacija uloge socijalnih mreža i takozvane karaoke kulture, što je građa koja bi mogla da se komotno prepolovi na dve, ako ne – i tri izložbe.
U devet tematskih jedinica – tradicija tableaux vivants, ecce homo – strasne društvene uloge, parafraze slika, umetnik kao umetničko delo, multiplikacija i ponavljanje, ja, to je neko drugi (prema frazi Artura Remboa), uloge polova (preispitivanje sopstvenog pola i seksualnosti), privatne i javne uloge, ozbiljne igre i fikcija i fantazija – upakovani su radovi 83 umetnika.
Svega nedelju dana pre otvaranja ove izložbe, u MdM su premijerno prikazani i video portreti Roberta Vilsona bez kojih se postavka „Društvene uloge – fantazijska igra uloga” više ne može zamisliti. Šesnaest najnovijih video portreta, među kojima Džonija Depa kao Marsel Dišanove „reinkarnacije” Rrose Sélavy („Eros, c'est la vie”) viđene kamerom Men Reja, Dite fon Tiz u jednoj od njenih burlesknih numera i Džudi Denč kao Marije Stjuart – na prvi pogled izgledaju kao inertne fotografije, a ne kao video radovi.
Tek pri pažljivom posmatranju primeti se treptaj, jedva vidljivo podizanje grudnog koša... Vilson se koristi svetlom, šminkom, kostimom i kulisom u pojačavanju dramskog efekta, pokazujući najsnažnije elemente njegovog dugogodišnjeg rada kao filmskog i pozorišnog reditelja. Original pomenutog portreta Marsela Dišana se može videti svega sprat iznad, ali i verzija istog japanske umetnice Jasumase Morimure, čija se praksa samoinscenacije ne svrstava u konceptualizam, već u vrstu hibridizacije. Morimura u svojoj umetničkoj praksi kao podlogu uzima tuđa umetnička dela, na primer Gojine „Kaprice”, autoportrete Fride Kalo i Vinsenta van Goga, portrete Velaskeza i Vermera ili fotografije Sindi Šerman i Eni Libovic. Od ostalih fotografskih samoinscenacija izdvajamo autoportrete Ipolita Bajara kao utopljenog samoubice, untitled film stills Sindi Šerman i interpretacije istih Slavomira Elznera i Anete Grzešikovske.
Neka od poznatih remekdela velikih slikara, uzmimo za primer „Tajnu večeru” Leonarda da Vinčija, ne prestaju da intrigiraju umetnike. Pojedine savremene interpretacijeDa Vinčijevog platna našle su se i na izložbi „Društvene uloge – fantazijska igra uloga”, od kojih i „Živopisna fotografija sa tortom u obliku knjige” Tima Ulriha (1976), „Bez naslova” (2006) fotografija Adija Nesa sa izraelskim vojnicima u prepoznatljivom aranžmanu oko stola u kasarni i „Tajna večera” (sa Isusom i njegovih dvanaest istetoviranih, zlatnozubih hip-hop „apostola”) Dejvida la Šapela iz poznate serije fotografija „Jesus is my homeboy”. La Šapel je poznat po svojim parafrazama biblijskih motiva od kojih su četiri izložena u MdM. Malčice nedostaje njegovo čuveno viđenje „Oplakivanja Hrista” sa Kortni Lov, koja u naručju drži izmučeno telo dvojnika Kurta Kobejna. Religija je oduvek bila i glavna opsesija Hermana Niča, nekadašnjeg člana Bečkog akcionizma i osnivača teatra orgija i misterija, poznatog po svojim ritualnim procesijama i hrišćanskoj simbolici žrtvovanja.
Izložba traje do kraja oktobra. Muzej je zatvoren ponedeljkom.
Marina Rihter
objavljeno: 22.08.2011.
