Izvor: Kontra magazin, 22.Nov.2012, 11:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Led Zeppelin: Celebration Day (film, koncert)
Bilo je to jedno od onih magičnih iskustava koje odmah zauzima svoje mesto u nizu sećanja na neočekivane susrete sa muzikom: film je u Beogradu bio na repertoaru samo te večeri, na dan svetske premijere. Bilo je to jedno od onih magičnih iskustava koje odmah zauzima svoje mesto u nizu sećanja na neočekivane susrete sa muzikom: film je u Beogradu bio na repertoaru samo te večeri, na dan svetske premijere. U bioskopskoj sali je bilo možda dvesta ljudi. Važno je napomenuti: svi dovoljno punoletni da znaju da su ušli u bioskopsku salu, na čijem platnu počinje snimak koncerta održanog u O2 areni pet godina ranije, a u čast Ahmeta Erteguna, osnivača Atlantic Records, sa kojim su i Led Zeppelin imali ugovor. Ali svest o tome da smo u bioskopu i da gledamo nešto što je bilo - iščilila je već pri prvom rifu Good Times, Bad Times , pesme kojom su koncert i film počeli: Plant, Jimmy Page, John Paul Jones i Bonham Jr odsvirali su je tako silovito da su se već nakon kraja te prve pesme bioskopskom salom prolomili aplauz i zvižduci. Jedan je tražio i bis. Sevnuo je i poneki blic. Iako smo, dakle, znali da gledamo film - aplaudirali smo bendu, kao da smo tamo, tada. (Nenad je u nekim trenucima glasno, a besprekorno tačno zviždao čitave Pejdžove solaže. Sve je bilo kao da smo ispred bine.) Ta neposrednost, zapravo, čini lepotu, snagu i moć filma Celebration Day . Neopterećen backstage snimcima, razgovorom sa muzičarima i gotovo bez kadrova publike koja je napunila O2 arenu te večeri (uzgred - dvadeset (20) miliona karata je bilo naručeno on-line, naravno da nisu svi ušli...). Celebration Day je suštinski jednostavan film: nekoliko kamera pored i na bini: svirka, dobro veče , onda munje, zatim gromovi, prolomi solaža i bravura, onda bis, još dve pesme i - kraj! Tako sklopljen - ovaj film predstavlja sjajan dokument o moćnoj četvorci koja četrdeset godina nakon slučajnog početka karijere zvuči i dalje besprekorno - ali i dokument koji dokazuje da je zapravo najopakiji muzičar među njima oduvek i bio smireni i blago povučeni John Paul Jones, koji u sprezi sa Bonamovim sinom za bubnjevima i dalje uspeva da dosegne onu razornost zbog koje su Zeppelini nekada imali epitet Hammer of Gods . Gotovo sve ključne pesme su tu: Black Dog ; Ramble On ; Whole Lotta Love ; Rock'n'Roll ; Nobody's Fault But Mine ; In my time of dying , čak i Misty Mountain Hop u kojoj Plantu tercu peva mladi Bonam. I iako sam želeo da čujem i Immigrant Song , prvu hard rock pesmu ikada a bez gitarske solaže, čime su me Zeppelini zapravo kupili do kraja života - jasno je da postoje pasaži koje Plant mudro izbegava da peva, ali zapravo, on to i ne mora da čini: u ostatku materijala dokazao je da i dalje ume i zna kako, te da je onaj ples kukovima i poigravanje mikrofonom oduvek bilo samo prateća fora, nikada suština. Film je, od pre nekoliko večeri konačno dostupan i na Mreži. Munje i gromovi izlaze iz zvučnika i ekrana čak i na kućnoj tehnici. I tako sam po prvi put nakon dvadeset godina namerno slušao jedno opšte mesto istorije muzike sa uživanjem: Stairway to Heaven , glasno. Obavezno gledanje, na bilo koji način. Nebojša Krivokuća http://preslicavanje.blogspot.com
.jpg)
