Izvor: Blic, 16.Sep.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lažnjak
Lažnjak
U sportu, fudbalu zapravo, lažnjak je vrhunac majstorstva. Igrač hini udarac, pretvara se da će ga uputiti, potom menja smer kretanja, protivnika izbacuje iz ravnoteže, ostavlja ga na krivoj nozi. Lažnjak ili finta, zapravo je oblik obmane, dozvoljena i legitimna prevara, fora, fazon, moša. Ova vrsta prevare ne isključuje duhovitost, ali se amoralnim smatra ponižavanje protivnika.
U kulturno-društvenom životu lažnjak nije retka pojava. Kao zamena teze, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << podmetanje, demagoški obrat, kao iskrivljena metafora o kukavičijem jajetu ili klin-čorbi, lažnjak je, zapravo, fingiranje, lažni mamac, udica za lakoverne.
Uzmimo, recimo, onaj slučaj nedemokratske smene nekog kulturno-društvenog funkcionera. Nije se dogodila nikakva promena, samo je jedna persona žrtvovana, drugoj je puštena zerica sokolske krvce, a potom je sve ostalo kao što je bilo, osim što je jedna partija obavila svoju nagodbu sa drugom, pokazala izvesnu moć, a uspela da zaradi i pohvale za svoju demokratičnost, i to baš od onih koji su je najviše napadali. Da stvar bude tužnija, neko je sa nekim obavio razgovor o nečemu o čemu nema šta razgovarati, jer stručnjak i političar ne mogu razgovarati o stručnim stvarima. Političar je tu da obavi svoju dužnost javnog službenika, demokratski izabranog. Političar kod nas uvek misli kako su vlast, moć, sili i politika jedna te ista stvar. Ako je glup, koristi silu; ako nije – pribegava lažnjaku. Kao i letos, u slučaju muzičkog festivala koji je pustio lažnjak da će obaviti jedan simbolički čin, pa ga nije obavio podlegavši pritisku, tako je i ovaj put demonstrirano ono bulgakovljevsko bratstvo licemera koje snažno obeležava ukupnu društvenu situaciju u poslednjih pet godina.
Zabavno je gledati lažnjake. U fudbalu je to, rekoh li, vrhunaravno umeće. Na javnoj sceni, međutim, zabava je zagorčana ponižavanjem, ali ne protivnika, nego posmatrača, tačnije – ukupne javnosti. Naročito one demokratski opredeljene.
Okrvavljena Pepeljuga
'Bajka o bokseru' reditelja Rona Hauarda
Boks je oduvek služio kao zgodna metafora o surovom životu i borbi za goli život (unutar konopaca, naravno, a i van njih). Nije stoga čudno što se oskarovac Ron Hauard udružio sa Raselom Krouom, takođe oskarovcem, da nam predstavi životnu priču o bokserskom šampionu koji je u godinama strašne ekonomske depresije s početka tridesetih prošlog veka, morao da siđe na lučke dokove i najtežim fizičkim radom zarađuje tek toliko da mu porodica ne umre od gladi. 'Bajka o bokseru' (god. proizvodnje 2005. trajanje: 138 min.) je nastala po biografiji Džejmsa Bredoka, čiji je nadimak bio Buldog iz Bergena, a kojeg je jedan poetski nastrojen bokserski izveštač nazvao muška Pepeljuga, zbog njegovog junačkog povratka iz pepela. Izvorni naslov filma je upravo takav, Cinderella Man, ali je ovaj dvosmisleni naslov kod nas iz nekog razloga izbegnut. Hauardov film je imao nezgodu da se pojavio neposredno iza odličnog Istvudovog filma 'Devojka od milion dolara', s kojim je teško izdržati poređenje, ali oni ne govore o istom. Istvudov govori o trenerovom moralnom iskupljenju, dok Hauardov prati životnu putanju koja se kreće od viktorijanske sirotinje do 'pet minuta slave' i natrag.
O samom boksu nema šta mnogo novog da se kaže posle 'Razjarenog bika' Martina Skorsezea (takođe po istinitoj priči šampiona Džeka La Mote), i stoga Hauardov film mnogo više podseća na davnašnja dela kao što su 'Telo i duša' sa Džonom Garfildom ili 'Šampion' sa mladim Kirkom Daglasom. Na početku velike ekonomske krize Bredok (u odličnom tumačenju Rasela Kroua) gubi svu imovinu, lomi desnu ruku i posle nekoliko izgubljenih borbi čak gubi licencu da se dalje takmiči. Ali mu pomaže odani menadžer Džo Guld (sjajni Pol Đamati, kojeg smo nedavno videli u Pejnovim 'Stranputicama'). Dobija priliku da nešto zaradi na ringu i potom izlazi na megdan svetskom prvaku Beru koji je prethodno na ringu usmrtio dvojicu izazivača. Film se završava veličanstvenom borbom. Hauard je prilično konvencionalno režirao ovu priču, baveći se više duhom teških vremena i borbom za opstanak. Bredok izlazi sa ringa bez pobedničkog likovanja, kao okrvavljena Pepeljuga. Nismo se mnogo potresli, jer smo znali ishod do te tačke. Od Hauarda smo očekivali više, ali umeo je on da nam pruži i manje. I film je opasan sport, kao i boks.
