Izvor: Politika, 13.Maj.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lazarev ustanak
Evropa, po solidnosti u primeni zakona i transparentnosti u javnim poslovima tako daleka Srbiji, u nedavnom je prizoru javnog venčanja britanskog prinčevskog para, predstavljenom kao kulturni događaj najvišeg ranga, iza glamura pokazala primitivizam kao jedan od još uvek bitnih stubova društva.
Rijaliti šou rojalističke ceremonije posmatrala je, u direktnom televizijskom prenosu, četvrtina čovečanstva. Kako je događaj nesumnjivo i verske prirode a pomenuta četvrtina – u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << klasi poglavito radničkoj, venčanje britanskog naslednog princa, aristokratske plave krvi, i novopečene princeze, pučke krvi sveže crvene boje, promovisano je kao priznavanje ravnopravnosti podređenom društvenom statusu, na šta je i sam Gospod, u svojoj biskupskoj prezentaciji, stavio ljubičasti pečat neumitnosti.
Priroda ovog spektakla je simbolička, a njegov cilj – da svakom „pasivnom učesniku“ stvori utisak trajnog poboljšanja sopstvenog položaja i značaja. Priroda ovog utiska je i imaginarna. Ovde se, dakle, ništa ne nalazi u polju realnog, u kojem je presudna klasna suprotstavljenost.
Nedugo posle ovog slučaja, koji nije ništa drugo do doživljaj bez događaja, svet je zapljusnuo prizor raspusne ulične proslave ubistva teroriste Osame bin Ladena, čija je crna krv, prolivena pred kamerama na glavama pripadnika antiterorističkih jedinica, istovremeno bila vidljiva i na ekranima u Beloj kući. Navikli smo da izlive atavizma posmatramo kad su posredi fudbalski navijači, ali, kako izgleda, odsad ćemo ih posmatrati i kad su u pitanju ubistva masovnih ubica, bez žalobnog sećanja na njihove žrtve.
Doći će posle nas ljudi bolji od nas – tako govore najbolji junaci Čehovljevih drama – da učine revolucionarne stvari bez prolivanja krvi, ma kakve boje ona bila (ovde ne možemo izbeći spomen na, ingeniozan a krajnje jednostavan, rediteljski postupak Pitera Bruka koji određuje ceo žanr i stil predstave „Mara/Sad“, a to je ono izlivanje crvene ili plave tečnosti iz kofe, u zavisnosti od toga da li je upravo giljotiniran aristokrata ili obični građanin). Oni će revolucionisati zakonodavstvo i njegovu primenu, pre svega u dve tačke: ukidanje naslednog prava i potpuna prozirnost svih javnih poslova.
Spustimo se sa udobnih oblaka na tvrdo tlo i vratimo se iz nedogledne budućnosti u sadašnjost, u Srbiju, gde čak i Sekretarijat za kulturu grada Beograda ne objavljuje rezultate konkursa za finansiranje projekata, nego ih upućuje poštom samo na adrese dobitnika! Tu, gde ima toliko onih kojima se u nemaštini krv tako „istanjila“ da je postala prozirna kao ružina vodica, oglašen je početak revolucije, i to na jednom krajnje neobičnom mestu – u filmu „Beli lavovi“ Lazara Ristovskog.
Sudeći prema reklamnim porukama, reklo bi se da je Ristovski režirao ne film, nego narodni ustanak. Međutim, ko je još video pobunu protiv vlasti ili revoluciju koju je finansirala sama ta vlast u svojim hipostazama: Ministarstvu kulture Republike Srbije i Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu? Ako tome pridodamo i sponzore – Imlek, Megatrend univerzitet, Banku Intezu, Dunav osiguranje, Mocart kladionice, BNTV – jasno je da ima nešto trulo već u pripremi ove revolucije u najavi.
Kao što u brojnim svojim reklamama banke obećavaju „besplatne keš kredite... za miran san“, dakle, ono što je u sebi protivrečno i čiji je efekat upotrebe, samim tim, upravo suprotan od objavljenog, i Ristovski reklamno poseže za velikom i uznemirujućom reči revolucija, koja budi nadu, samo da bi postigao finansijski efekat. Dakle, kao što u stvarnosti nije reč o besplatnom, nego o vrlo skupom kreditu, i kao što nije posredi sredstvo za miran san, nego za košmar, tako u filmu „Beli lavovi“ nije posredi revolucionarni sadržaj, nego, da upotrebimo stari ideološki termin, upravo kontrarevolucionarni.
Sineast koji ima revolucionarne namere, a koristi finansijsku potporu vlasti za svoj projekat, na umu, umesto bankarskog agitpropa, mora imati Brehtov stav da pljačka banke nije nikakav zločin u poređenju sa osnivanjem banke. Sa takvim stavom kao glavnim aktantom, akteri, koji pripadaju radničkoj klasi i „poštenoj inteligenciji“, ne bi, kao što je to slučaj u filmu Lazara Ristovskog, pod maskama belih lavova i pod prividom ulične pozorišne predstave, pljačkali decu novopečenih bogataša, nego bi preuzimali banke i fabrike, i oduzimali imovinu pridobijenu legalizovanom krađom. Dakle, bili bi to ljudi sa idejom pravedne preraspodele, a ne sitni lopovi.
Potpuno neuverljivom radnjom, u kojoj borci za radnička prava sve vreme čine ono što nije ni u kakvoj vezi s tim pravima, i brkanjem sfere sažaljenja i sfere lascivnosti, ovaj film ne samo da proizvodi one za glumce najjadnije situacije, u kojima se iz petnih žila upinju da zasmeju, a publika na to ostaje hladna, već predstavlja i izrugivanje radničkoj klasi.
U intervjuu, pre nekoliko dana objavljenom u dnevnom listu „Pravda“, Ristovski je to objasnio na sledeći način: „Ipak je ovo samo šou-biznis.“ Krv je ovde samo kečap.
Zlatko Paković
objavljeno: 14.05.2011.
