Izvor: Blic, 21.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lastovo
Lastovo
Slobodan Selenić 'Malajsko ludilo', dramatizacija Maša Stokić i Nebojša Bradić, režija Alisa Stojanović, produkcija BDP
Malajsko ludilo je bolest koja se poput sličnih oštećenja duše, manifestuje kada je već kasno za lečenje. Oboleli, neko koga je, kako kažu medicinari, 'doživljaj izbacio iz težišta', praktično poludi i nasumice ubija ljude oko sebe. Grupa mladića o kojoj je reč u romanu Slobodana Selenića, sticajem okolnosti našla se u isto >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vreme na istom mestu - tokom leta na ostrvu Lastovo. Domaćin je naravno meštanin, razočarani povratnik iz daleke Australije. Njegovi gosti su jedan Srbin iz Valjeva, na visokom položaju u televiziji Beograd iz doba nadolaženja S. Miloševića, njegov kolega i prijatelj musliman, takođe TV lice beogradske televizije i jedan Beograđanin po rođenju i opredeljenju.
Veselom društvu u stalnom, lakom sukobu povodom nacionalne pripadnosti, priključuje se Zagrepčanka takođe visokog roda poput Beograđanina. Ovu svedenu sliku Jugoslavije pred rasturanjem, bilo kada je reč o (nedovršenom) romanu Slobodana Selenića, ili o njegovoj dramatizaciji (Maša Stokić i Nebojše Bradić), autorski tim predstave 'Malajsko ludilo' stavlja u pogon vođen idejom ne da istraži uzroke narečenog raspada, već da ga opiše u skladu sa sopstevnom predstavom o njemu. Najboji deo ovog dramaturškog predloška i potom same predstave, upravo je ta slika raspada zemlje i načina na koji počinje. U tom trenutku ova predstva zahvaljujući pre svega glumačkoj izražajnosti Pavla Pekića i sugestivnoj igri Branislava Trifunovića ima značaj jasne slike_arhiva procesa koji teče. Osnovnu boju u tom (početnom) delu predstave, međutim, unose Stefan Kapičić i Ljubinka Klarić, koji svojom igrom doprinose da priča o nekim slobodnim ljudima po atmosferi podseća na onu iz filma 'Društvo mrtvih pesnika'. Na ljude sa velikim planovima koje neće ostvariti.
I to bi bilo sve. Doba čitulja koje potom stiže, lakih žena i jakih momaka, masovna ubistva, logičan su niz čije posledice ova predstava lako konstatuje. S obzirom na temu i povod, dalje od toga možda nije bilo logično ni očekivati.
Luka
(Olivije Rolen, Port Sudan, Clio, 2004)
Junak ovog romana je bivši pomorac, krijumčar i podvodač koji se, u borbi (protiv mladalačkih ideala) za goli (prekrasni) život, nasukao u paklenom Port Sudanu. Vraćajući se, posle pola života, u (degradiranu, vulgarnu i jeftinu) Francusku, da bi saznao okolnosti pod kojima mu je umro prijatelj, književnik A.(njegovo drugo ja), on preispituje sopstvene sudbinske odluke i obnavlja nezarasle rane na duši. Na osnovu 'sporednih' svedočenja (zlurade kućepaziteljke, negovateljice Slobode i 'prijatelja ptica') on proniče u portrete sagovornika, oličenja različitih životnih principa (gluposti, borbe i pomirenja), kao i pokojnog A, otkrivajući 'uzvišene pobude' (želju da zaštiti ideale svoje epohe, predajući ih nastupajućoj generaciji) u 'sitnim stvarima' (piščevoj opsesivnoj privrženosti 'veoma mladoj', istovremeno nadahnutoj i praznoj ljubavnici). Iskusivši da je lakše umreti nego podneti napuštanje (izdaju) drage ili saboraca (iz ’68), on prijateljevo samoubistvo (ili svoje progonstvo) ne tumači kao rezultat slobodne volje, već kao pogibiju 'patetičnih Don Kihota' u okršaju sa 'silama ništavila' koje su zavladale svetom ('u kome su život i smrt, dobro i zlo, čast i sramota – tržišne kategorije') i ljudima ('velikim, šupljim kipovima' iz čije 'mračne unutrašnjosti dopire jarosna buka'). Dopunjavajući se sa pokojnikom kao 'drugo stanje, druga faza jednog istog čoveka', junak u književnosti otkriva 'tajanstvenu silu' kojom pokušava da se odbrani i od (savremenog načina) života i od (neizbežne, skore) smrti.
Lepota ovog kratkog romana je u jednostavnosti i sažetosti – pripovedanja, kompozicije i kritike današnje, evro-američke kulture.
