Izvor: Politika, 11.Apr.2010, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lajala sam dva puta mesečno
Privilegija je to što sam u pozorištu, što dosta igram i to mi ne dozvoljava da padam u teške depresije i kukam i tužim što nije bolje, kaže glumica Vesna Čipčić
Predstava „Harold i Mod” Kolina Higinsa koja je dve decenije i više igrana na kartu više u Beogradskom dramskom pozorištu, u režiji Paola Mađelija, ponovo će ovog proleća zablistati na sceni teatarske kuće na Crvenom krstu. Novu postavku kultnog ostvarenja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Harold i Mod” režira Milan Karadžić. Premijera je navaljena za maj 2010. godine.
U prvoj postavci komada „Harold i Mod” tada lepa studentkinja glume Vesna Čipčić tumačila je devojku Nensi Trans. Reditelj Milan Karadžić ovoga puta video ju je u ulozi majke, odnosno u liku gđe Čejzn. Predstava „Harold i Mod” je, prema pozorišnoj statistici, pored kultnog ostvarenja „Buba u uhu” najgledanije i najdugovečnije delo u našem pozorišnom životu.
– Više od 20 godina smo igrali „Harold i Mod” sa božanstvenom trojkom: Milan Erak, Tatjana Lukjanova i Žiža Stojanović. Slučajno pamtim da je 23. marta bila premijera, jer je to i datum mog rođenja. Sećam se da je to bila omiljena predstava Ace Popovića koji je nebrojeno puta gledao. Moja Nensi Trans je bila jedna od devojaka koje žele da se udaju preko kompjutera, što je u to vreme bilo nezamislivo. Razvijali smo maštu, zamišljali, pokušavali da zamislimo kako je moguće da se neko udaje na taj način. Došlo je novo vreme. Danas je normalno da se devojke udaju posredstvom kompjutera – kaže Vesna Čipčić.
Bez obzira na veliki uspeh ostvarenja , „Harold i Mod” ipak, kaže, nije lako tako dugo igrati jednu istu predstavu. Zato je svaki put kada bi se našla u ulozi Nensi Trans nastojala da osveži kostim nekim detaljem.
Nensi Trans, prema prvobitnoj ideji Vesne Čipčić, trebalo je na sastanak sa Haroldom da dođe sa kučetom. Tako je i radila na probama. Neprijatnost je, ipak, doživela na generalnoj probi kada su krenuli svetlosni efekti. Kuče se uplašilo i pobeglo tako da je shvatila da mora da odustane na sceni od svog malog ljubimca.
– Priča o kučetu je zanimljiva, jer, zahvaljujući sticaju neočekivanih okolnosti, ponekad dođemo do veoma interesantnih ideja i rešenja na sceni. Dakle, kada bih se uplašila na sceni, zalajala bih, a ne vrisnula kako je za očekivati. Tako sam sledećih 20 godina uredno lajala dva puta mesečno – kaže naša sagovornica.
Prošle su godine. Ređale su se uloge i uloge i, evo, Vesnu Čipčić uskoro ćemo ponovo gledati u komadu „Harold i Mod”. Samo ovoga puta u liku gđe Čejnz.
–Da, više nisam udavača, već Haroldova majka. U lepim godinama sam za ulogu majke. Kada sam čula da se pravi rimejk predstave „Harold i Mod”, sa jedne strane sam se obradovala, a, sa druge, pomislila sam da to možda neće biti dovoljno provokativno za mene kao kada bih se našla pred nekim novim tekstom. Međutim, ekipa je dobra i na putu smo da napravimo dobru predstavu. Gospođa Čejzn je sve ono što ja u svom ličnom životu nisam. Zapravo, sve ono što ne bih svojoj deci Anji i Ivanu uradila, radim na sceni. Utoliko mi je uloga zanimljivija i značajnija. Istražujem nove odnose i zakonitosti u odnosu majka – dete. Gospođa Čejzn je užasno teška osoba i za sebe samu, a posebno za sina. Imam potrebu i želju da je na sceni omekšam svojim životnim iskustvom – kaže poznata glumica.
Vesna Čipčić već dugo traje u našoj pozorišnoj stvarnosti. Za ostvarene scenske junake dobila je mnoga priznanja. Posebno je radosna, ističe, što je prva dobitnica nagrade „Tatjana Lukjanova”. Svoju privatnost, kaže, ipak, ne deli sa pozorištem.
– Život je iznad umetnosti, i sa tom idejom svaki predani umetnik živi i stvara. Moje najveće ljubavi su porodica i pozorište. One su do te mere pozitivno uticale na mene da ne znam gde je granica. Sigurno ne bih bila takva glumica da nemam Anju i Ivana. Uz to mislim da ne bih bila ni takva majka da nemam podršku svoje umetnosti za koju živim. Danas, na žalost nismo ni svesni da li je veća kriza morala, ili sveopšta kriza društva u kojem živimo. Privilegija je to što sam u pozorištu, što dosta igram i to mi ne dozvoljava da padam u teške depresije i kukam i tužim što nije bolje. Uslovi u kojima radimo su nedovoljni, mada nije samo novac u pitanju. Zato mislim da je kriza morala veći ometač u ovoj našoj šumi nego bilo šta drugo. Znamo da je pozorište tamo gde postoji glumac i scena. Estetiku, rukopis predstave, svakako čine i kostim i scena, ali mislim da u situaciji kada moramo da se sabijemo u jednu rupu, možemo da napravimo i dobru i kvalitetnu predstavu u skromnijim okolnostima. I to i radimo. Ne znam samo koliko to dugo sme da traje, pita se Vesna Čipčić.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 12/04/2010]
